Псовка у српском народу

А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч (а камоли псовку) коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мат.12,36).

Не треба се варати бар у начелним појмовима о човеку; најтеже је на овоме свету постати човек и остати човек. А после тога најтеже је познати човека. И као трећа највећа тешкоћа: познати праву памет и познати Бога једно је. А кад се то све односи на човека, на сваког човека, онда се с правом може рећи да је човек једно невидљиво биће. Јер он целу своју имовину носи увек са собом у својим делима и својим мислима. Нека врста малог творца. Његове су мисли сличне небу, јер су високе и много обухватају. Његова су дела слична земљи, јер су произведена од мисаоних семена. Човек прелази огромно растојање од невидљивих мисли до понизних дела својих руку и свога морала, и тиме надмашује све остале Божије творевине. Стоји на већој висини од звезда, јер оне немају ни мало слободе. Заузима чудније достојанство од анђела- јер труд његов силази до страшних дубина.

Од човека зависи да ли ће бити божанствен или ништаван. Јер ако се бави рушењем својих мисли и својих дела, место малог творца он постаје велики уништач, све одриче и све руши док у себи не поништи сваку клицу добра. Није истина да је псовка у нашем народу нека узгредна мана, него је псовка код Срба централна пећ свих порока и безакоња. Кад је пок. Драшковић издао Обзнану против комуниста, био је то велики датум у борби против зла. Зашто се неко не нађе да путем закона забрани псовку, чудо је. Јер наш народ с правом и слободно псује. Нико му не вели : „Шта то радиш?” Кад су Римљани дошли у Галију, затекли су народ да говори више у шалама него озбиљним језиком. Римљани су им пребацили : „Ви нисте никакав народ кад не знате да говорите како треба!” Шта би требало рећи нашем народу за његове псовке? „Од кога сте наследили тако погане речи, којима поганите и своја уста и све око себе?”

Псовка код нас не датира од Косова. Нити од сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Нити од Кочине Крајине. Нити од Карађорђевог устанка. Нити од пропасти Србије 1813. године. Она није из доба великих страдања. Она је почела тек око 1885. године. Те године у крагујевачком гарнизону био је свега један војник псовач. И то бивши пробисвет, без сталног боравка и занимања. Тих година, домаћин човек од Топаловића из Коњевића код Чачка, ишао је за Београд и успут чуо да неко хули на Бога. Дошав кући, тек је други дан казао какво је ново чудо видео на свету. Тих година, човек од Пауновића, под Мучњом код Ивањице, сазвао је мобу да оре. За време рада неко је псовао Бога. Домаћин њиве нареди да сви орачи одмах изађу из њиве и иду сваки својој кући. Тих година, калуђер Исаија из манастира Враћевшнице долазио је у меану на друму да „чува стражу”. Кад се неко од сељака превари, и то врло ретко, да опсује, Исаија му привали добар шамар и ништа му не говори. То је тада могло. Јер та псовка вређала је све присутне. Авај, данас псовка ретко кога вређа, и ретко ко да јој стаје на пут. Данас је псовка други језик нашег народа. Јер српски је језик једно, а псовачки је језик друго.

Свештениче, твоји парохијани псују Бога коме ти служиш. Псују, место да поштују, псују место да верују, псују место да се стиде. Псују и лудују, и не знају шта раде. Колико си одржао проповеди у цркви против псовке? Да ли си бар једном „на сокаку” говорио против псовке? Зар не видиш да помоћу псовке долазе и друга многобројна безакоња?

Учитељу, твоји ђаци псују? Каква ће бити њихова будућност? У чему ће остати ваше заслуге, и ко ће вам признати да сте га неком добру научили? Колико сте ви прутова изломили, сузбијајући псовку?

Домаћини кућа, ваши синови и жене и деца псују на ваше очи и на ваше уши. Зар не видите да се њихова псовка односи прво на вас, па после на остало. Сва ругоба псовачких речи пада прво на вас. Пред земаљским властима ви сте одговорни за све што ураде ваша чељад. За све безобразлуке у вашој кући пред Богом ћете одговарати. И ви псујете и чељад псују.

Чудо да су и српски законодавци били глуви и слепи у погледу псовке. Изашао је био закон да се не сме кресати кресиво, него се мора трошити монополска машина. А остало је и даље слободно псовати Бога! Изишао је закон да се заштите шумски зечеви да се не смање и не утиру, а остаде и даље слободно ружити име Божије. Ту је наш законодавац био кратковид. Оставио је народ да и даље болује, да болује од псовке стварне, и од псовачког претече који је гори од псовке. Тај претеча то је равнодушност. Велика већина псује, јер сматра да је то ништа. та велика већина не би псовала, кад би је неко опомену шта то значи, и колико је то ружно. Али кад световна и духовна власт слушају мирно псовку, и са псовком одржавају прећутни мир, ода иде дотле да се са псовком живи „у слози и љубави”.

Материјалне ствари могу да се оцене мером, бројем и укупном количином. Те се зна колико то вреди за човека. Тако се покрећу с места. Напротив, духовне ствари стално се крећу, па их треба зауставити и насликати, да би човек могао да оцени њихову вредност и употребу. Онда би духовни дневник многих кућа у Србији изгледао овакав: Породица та и та је тога дана опсовала мртве ствари 200 пута; стоку је опсовала 150 пута, једно друго су у породици опсовали 100 пута; Бога је опсовала 50 пута. А морални облик Србије би био овакав: Тога дана Бога су опсовали њих милион и по, од којих хулитељска гарда од сто хиљада опсовала је Бога са великим гњевом, то јест баш у жељи да наметне Богу ружноћу својих речи дословно, више од десет пута.

Залуду је ову земљу украшавати обећањима неких плодова и задовољстава, која пролазе као снег и сенка. Овај народ треба лечити од псовке, безобразлука и неморала, које су разврат и слобода посејали на његовој души за ових последњих 70 година.

Прво треба издати један рационалан закон против псовке и предузети све јавне мере да се народ опомене и упути. Да велика већина саблажњених и преварених напусти псовачку уметност, и псовачке утакмице, и псовачку логику. Па тек кад то буде готово, онда приступити и примени строгих законских мера. Да се сузбија та велика болест из наше савремене историје.

Предлог Магацин-а:

Увреде и погрде: Не мора баш све по списку…

Аутор: Др. Арсеније Радовић
Часопис „Наша Борба“, бр. 43, год. II, Београд, 28. јун 1942. године, стр. 4
Извор: Православни наставник
Псовка у српском народу

друштво, православље, псовање, Псовка, Срби, србија
http://www.magacinportal.org/2016/04/15/psovka-u-srpskom-narodu/