Др Милош Здравковић: Јесте ли угасили једну сијалицу данас?

Ако би сваки грађанин Србије размишљао и угасио по једну сијалицу у свом домаћинству или канцеларији - уштедело би се до 6000 тона лигнита дневно. То би значило да би из угљенокопа у Колубари до највеће српске електране „Никола Тесла“ код Обреновца дневно могло да крене до десет композиција возова са угљем мање

Да ли сте се запитали колико угља треба да сагори у Обреновцу како би се напајала струјом сијалица коју сте заборавили да искључите у Вашем купатилу!? Гро струје код нас се производи у термоелектранама на угаљ, а највећа фабрика за производњу струје у Србији је електрана Никола Тесла код Обреновца.

Термоелектране су заправо фабрике за производњу струје и у суштини раде по врло једноставном принципу. Хемијску енергију „заробљену“ у фосилним горивима претварају у струју. Но, осим у термоелектранама, електрична енергија се добија још и у хидроелектранама и нуклеарним реакторима (не у Србији), мада се последњих година у свету све више форсирају и обновљиви извори енергије, као што су соларне електране или ветропаркови. Ипак, ово последње је прича будућности, јер је у развијеним земљама укупан удео производње струје из обновљивох извора мањи од пет процената.

Свака врста електрана претвара неки облик енергије у струју – хемијска енергија угља, сунчева енергија, енергија „заробљена“ у језгру атома или кинетичка и хидростатичка енергија великих река или језера. Термоелектране користе фосилна горива, најчешће угаљ, али се све више користе и електране на гас.

Како раде термоелектране? Електране се обично граде уз велике реке, на местима где има воде, али тако да не буду далеко од рудника угља. На угљенокопу се ископава угаљ који се (најчешће) железничким транспортом допрема у складиште, припрема се, ситни и потом убације у велике пећи. Ове пећи греју велике котлове, који су заправо ништа друго него велики бојлери за грејање воде. Вода се у њима, захваљући сагоревању угља, претвара у пару која покреће турбине.

Када прође кроз цео циклус, пара се помоћу хладне воде из реке хлади и поново претвара у воду.

Парна турбина термоелектране заправо окреће осовину генератора који се данима и месецима (365 дана, 24 часа у години) врти без прекида и то увек истом брзином. Захваљујући електромагнетној индукцији, у намотајима генератора се, због окретања калема, ствара струја са одређеном фреквенцијом - и тиме је механичка енергија претворена у електричну. Електрана се између два ремонта никад не зауставља. Њено покретање није нимало лак процес и генератор се окреће месецима без паузе, све док не дође време за нови ремонт.



Цео тај процес није претерано ефикасан - јер на крају само око 30 процената енергије из угља се претвори у струју. Но, он је и даље пуно ефикаснији и јефтинији од већине других начина да се произведе електрична енергија. Изузетак је струја произведена у нуклеарним електранама. Термоелектране су због тога јако распрострањене, иако су велики загађивачи ваздуха у поређењу са свим другим типовима електрана, укључујући и нуклеарне.

Једна велика термоелектрана у свом раду спали више милиона тона угља годишње. Притом се из ложишта где се угаљ сагорева кроз високе димњаке у атмосферу избацује велика количина пепела, која може да буде погубна по живи свет у околини. Термоелектрана „Никола Тесла“ у Обреновцу годишње произведе пепела који се може ускладиштити на четири фудбалска стадиона. Велики проблем је заштита од расипања пепела, који, ако се са депонија препусти ветру, ствара олује ситних честица. Но, највећи проблем са аерозагађењем је то што ни електрофилтери, нити било шта друго не спречава ослобађање угљен-диоксида (ЦО2) - гаса који настаје при сваком сагоревању.

Термоелектране су данас највећи произвођачи ЦО2 и мада се много учинило на подизању ефикасности сагоревања, овај гас и даље одлази у атмосферу, изазивајући ефекат глобалног загревања. Обавеза Србије је да смањи емисију ЦО2 за 90 процената до 2050. године.

Пошто се произведе, струја се из генератора води до гигантске трафо станице, где се подиже на изузетно висок напон, како би се са што мање губитака транспортовала путем далековода на велике даљине.
Током ремонта електране, комплетна производња струје се обуставља, како би се постројења осавременила или како би се заменили делови који би могли да откажу. Врло ретко, у крајње специфичним условима, под огромним оптерећењем или због природних катастрофа/непогода, термоелектрана „испада“ из производње.

Сваки генератор чини један блок - независни систем који даје живот генератору, а чине га котларница, хладњак, електро-филтер, парна турбина и наравно димњак. Ако на термоелектрани избројите димњаке, знаћете колико у њој има блокова, односно генератора. У свакој смени блок контролише невелики број људи. Посаду предводи тим од неколико добро обучених инжењера, који су сасвим довољни да управљају оваквим стратешким објектом и који увек знају да ли је све у реду. Од њиховог знања и концентрације зависе милиони киловат часова које термоелектрана сваког дана предају електро-енергетском систему. Код нас на струји добијеној из термоелектрана, а у другим земљама из нуклеарних реактора, почива стабилност електро-енергетских система.
Сада се поставља питање колики део електричне енергије која се произведе сагоревањем угља је узалудно потрошен на неефикасно загревање и осветљење. Ако би сваки грађанин Републике Србије размишљао о томе и тог дана угасио по једну сијалицу у свом домаћинству или канцеларији - уштедело би се до 6000 тона лигнита дневно. То би значило да би из угљенокопа у Колубари (месту највеће производње угља у нашој држави) до највеће српске електране „Никола Тесла“ код Обреновца, дневно могло да крене до десет композиција возова са угљем мање.



Како се дошло до овог прорачуна? Сијалица од 100W за један цео дан потроши 2,4 КWх, што на минимум три милиона бројила, односно сијалица, износи 7.200.000 КWх потрошених на сувишно осветљење. Са друге стране, ако произвољно рачунамо да је енергетска ефикасност лигнита од 4000 до 8000 КWх по тони, као и да се само 30 одсто његове топлотне енергије може претворити у струју - једна тона лигнита теоријски може да произведе од 1,200 до 2,400 КWх струје. То значи да је за производњу поменутих 7,2 милиона КWх потребно чак 3,000 до 6,000 тона лигнита. Овде нисмо урачунали колико енергије потроше велики багери у басену Колубаре да ископају, те поменутих десетак возних композиција да транспортују поменути угаљ.

Свака, па на изглед мала уштеда струје која се потиже гашењем једне сијалице, не значи само мањи рачун, него представља значајну ставку у очувању животне средине од загађења!

Аутор: Др Милош Здравковић
Извор: Време је
Др Милош Здравковић: Јесте ли угасили једну сијалицу данас?

друштво, економија, здравље, србија, штедња
http://www.magacinportal.org/2016/04/14/dr-milos-zdravkovic-jeste-li-ugasili-jednu-sijalicu-danas/