Поново „откривена“ читанка лепог понашања Никодима С. Савића

[caption id="attachment_47411" align="aligncenter" width="600"] „Цариградски гласник“, чији је оснивач, власник и главни уредник све до смрти био Никодим С. Савић[/caption]

У књизи  „Наставник „ Никодима С. Савића коју је поново „открио“ Раде Бракочевић, дати су примери како се деца уче „толеранцији“ , „неконфликтности“, међуљудском разумевању, неговању различитости међу људима. У томе се огледа савременост „Наставника“ који би и данас добродошао као водиља у васпитно-обарзовном систему школовања

Раде Бракочевић, политиколог, просветни инспектор Инспектората РС из Ковина, приредио је, и издао прошле године  књигу „Наставник“ (Сомбор 1886), италијанске наставнице Едвиџе Рати-Фери коју је у време њеног настанка превео и понашио, прилагодио нама, Никодим С. Савић (1865-1897), књижевник, приповедач, дечији писац, путописац, етнограф, преводилац, педагог,  Пећанац, први новинар српског југа. Књига „Наставник“ је, данас би се рекло, нека врста бонтона коју је Никодим Сав(ов)ић превео  као ђак  Италијанске трговачке школе у Солуну. Ова књига је, у ствари, Читанка лепог понашања, која би и данас  добродошла као водиља у васпитно-образовном систему школовања али и савком другом читаоцу.

–Да би дело што нашије било, додао сам при свакој згодној прилици по коју Змај-песникову песму, а понеку и од других песника из „Голуба, што ми, надам се, неће замерити наш предобри дечији учитељ Чика Јова и честити „Голубови“ песници, који и онако делују и живе за омладину нашу, Солун , марта 1886. Савић је имао на уму: Туђе поштуј, а своме се дичи, каже у  предговору књиге „Наставник“, Никодим Савић.

Циљ је учење претворити у игру

Књига је са васпитачког гледишта врло добро написана. У њој су савети за омладину, како јој се ваља владати у свакој прилици, код куће и ван школе, у школи и у цркви, у породици и у гостима, у позоришту, игри, забави, болести, итд. Све је пак зачињено згодним лепим приповечицама, а искићено најлепштим песмама из наших омладинских списа, којим се одиста оплемењава и душа и срце, каже се у предговору. Код Едвиџе Рати-фери, а посебно Савићевом преводу у средишту је дете, а не наставни план и програм. Дете је човек који се игра. Циљ је да се негује дечја индивидуалност, и да се учење претвори у игру... Савић је осмислио подстицајне примере лепог понашања кроз приче, песме Чика Јове Змаја (8 прилога); бројних „Голубових“ сарадника: Мите Поповића, Николе Т. Кашиковића Сарајлије, Душана Сперњака, Вл. М. Јовановића, П. Деспотовића и других, напомиње се у предговору.

У књизи  „Наставник „ Никодима Савића коју је поново „открио“ Раде Бракочевић, дати су примери како се деца уче „толеранцији“ , „неконфликтности“, међуљудском разумевању, неговању различитости међу људима. У томе се огледа савременост „Наставника“. Поучни примери засновани су на начелима очигледности, саморадње, принципима систематичности и поступности преношења знања ауторитетом родитеља. Деца копирају и опонашају, тако да постају“ слика и прилика својих родитеља“.

Увек треба имати на уму речи педагога: Деци треба ући на њихова врата или прозор да бисмо их извели на своја врата. А на крају предговора Раде Бракочевић каже да је градиво у „Наставнику“ разврстано у 49 целина и изложено по темама. После сваке теме могуће су вежбе које се по нахођењу васпитача, наставника могу обрађивати на часу или задавати за домаћи задатак. Деци, ученицима дата је могућност да сами провере своје знање.

Према очуваним документима порекло Никодима С. Савићплеме а може се поуздано, верододстојно пратити од треће генерације уназад, односно од прадеда Нике, досељеника из Шекулара. Савовићи (забележени и као Савићи) потомци су Саве Нике Весковог Бракочевића. Шекулар је крај и племе у Полимљу, североисточном делу Црне Горе. Савовићи из Пећи су Старошекуларци.

Никодим  Са(во)вић се родио 1865. године у Пећи у угледној трговачкој и занатлијској задружној породици Савић (или Савовић) од оца Спиридона (Спира) и мајке Досте родом из Вучитрна која је када је имао само годину дана и осам месеци, умрла. Никодима Савића су однеговале: маћеха („добра маћија“), друга жена Спиридонова, Петра, и баба по оцу Полексија. Растао је у бројној породици: шест сестара по оцу, са стричевима и њиховом децом и многочланим потомством Нике Бракочевића. Детињство проводи у Пећи где је код учитеља Хаџи Лазе Николића Пећанца учио основну школу. У Београду од 1881. три године похађа Београдску гимназију (касније названу Прва београдска) коју завршава 1884. године. Затим од 1882. објављује „Српска места“ – Пећ, манастир Патријаршија и Високи Дечани, а потом и друге приповетке „Преко Косова – путничка црта од Пећи до Београда“, „Несташко“, „Пушка је несрећна играчка“ , „Бадњи дан“ , „Бундева“ све у часопису „Српче“ а потом и приповетку „Мали путници – или мало ближи опис Високих Дечана и околине његове у часопису „Голуб“ бр 6-9 Сомбор. Никодим Савић је у то време био чест гост у кући Јована Илића, књижевном салону петорице песника (оца и четири сина, Војислава, Драгутина, Милутина и Жарка). У то време био је и члан Друштва за уметност.

Арнаути не воле учене Србе

Никодим Савић се од 1884 – 1887 поново враћа у Пећ где га деда Сава, старешина абаџијског еснафа уписује да изучи абаџијски занат. Али у родној Пећи Никодиму стално прети опасност  да га Арнаути убију. Због тога Никодим убрзо одлази са стрицем Димитријем у Солун где учи италијанску  трговачку школу коју је завршио 1887. године. Ова школа је била на гласу, не само због наставног плана и програма већ и веома образованих наставника који су изводили наставу. Потом објављује бројне приче и преводе.

Године 1888. Никодим Савић кратко време живи у Пећи и поново се враћа у Солун. Арнаути и Турци не подносе посебно школоване Србе.“

Седео бих по ваздуги дан код куће затворен међу зидове рођеног ми дома, не излазећи скоро никако. Што да излазим те да се бацам у опасност мога живота. Сви Турци и Арнаути знају да сам био у Београду, да сам учио „високе науке“... Њима је трн у оку и што ми имамо нашу школу, а камо ли још кад чују да је ко био на страни да се усаврши. Сви знају да сам бавећи се у Солуну учио трговачке науке, научио „толике језике“ што велики људи говоре. (Никодим Савић, писма Голубу, Сомбор бр. 8 1887. стр. 118.

Године 1889. Новинар је у „Дневном Листу“. Објављује чланке и публикације на економске, привредне, трговинскополитичке теме „и написао је о њима неколико брошура“. Један је од покретача и уредника „Трговинског Гласника“. Затим 1891. напушта Београд јер му клима не одговара збоог туберкулозе од које је боловао и путује Европом тражећи лека својој болести.

Године 1894. одлази у Цариград  где покреће „Цариградски гласник“, чији је оснивач, власник и главни уредник све до смрти. Први број „Цариградског гласника“ изашао је на  Светог Саву, 1895. године. Већ следеће године на пролеће 1896. године оженио се госпођицом Љубицом, ћерком Ф. Брачића, предузимача из Цариграда са којом није имао деце. Овај пећки горостас у новинарству преминуо је веома млад у 32. години живота у Цариграду где је сахрањен на Шишлијском гробљу где су му последњу пошту одале бројне угледне личности, црквени великодостојници, професори и ђаци „српске гимназије“ , грађани српске и италијанске колоније, посланици Краљевине Србије др Владан Ђорђевић и Књажевине Црне Горе Митар Бакић. Сахрани су присуствовали високи турски достојанственици, читав дипломатски кор, српски и црногорски ђаци и велики број грађана Цариграда.

На вест о смрти Никодима Савића одржани су парстоси у Сремским Карловцима (Аустроугарска), Алексинцу (Краљевина Србија), Пећи (Отоманско царство) и другим местима.

Аутор: Славица Ђукић
Поново „откривена“ читанка лепог понашања Никодима С. Савића

историја, култура, Никодим С. Савић, образовање, пећ, србија
http://www.magacinportal.org/2016/05/04/ponovo-otkrivena-citanka-lepog-ponasanja-nikodima-s-savica/