Битка на Кајмакчалану - ХВАЛА српским јунацима!

Пре 100 година одриграна је једна од најважнијих битака у историји српског народа и српске војске. Кајмакчалан је остао симбол српске храбрости, страдања, пожртвовања, жеље за слободом. За српску војску била је то "Капија слободе". За непријатеље - врх који нико не може да освоји.

Пре 100 година, одиграна је једна од најзначајнијих, а можда и најзначајнија битка у историји Србије и српске војске. Од 30. августа до 23. септембра 1916. године вођена је битка за Кајмакчалан.

Српска војска, решена да отвори "Капију слободе", неустрашиво се суочила са јаким непријатељским снагама. После великих, страшних борби, српска војска је победила, пробила Солунски фронт и после више од годину дана поно закорачила на територију своје отаџбине.

Цена која је плаћена била је веома висока - погинуло је 4.438 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалан који се уздиже до 2.251 метар, животе оставило више од 10.000 људи (што српских, што неопријатељских снага). Ровови, дубоки и до метар и по, на појединим местима после битке били су дупке пуни лешева.

[caption id="attachment_25659" align="aligncenter" width="600"] Гробови српских војника-хероја на Кајмакчалану[/caption]

Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име, инспирисана својим митским јунаком - "Борисов град". За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.

За Србе, сем стратегијског, Кајмакчалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали "Врата Србије" или "Капија слободе".

Последњи сати битке

Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре! (Написао: Бранислав В. Станковић)

Савезници нису били за то да српска војска самостално води операције, већ су желели да појединачне јединице српске војске прикључе својим јединицама. Српска команда препознала је у томе не само намеру да савезници "умртве" Солунски фронт у ишчекивању решавања ствари на другим фронтовима, већ и сакривене политичке тежње савезника.

[caption id="attachment_25643" align="aligncenter" width="600"] Поглед из костурнице[/caption]

Зато је српска команда била одлучна и остварила је намеру - Срби ће остати уједињени у једну војску и очуваће самосталност, аутономија.

Српска војска је потом на Солунском фронту заузела најважније пложаје. Председник Србије Томислав Николић, који је данас посетио Кајмакчалан, указао је на то да је српска војска била "изразити мотив сваком војнику у савезничким редовима".

Цитирао је извештај француске команде са ратишта: "Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун".

Команда српске војске је била свесна - пробоја Солунског фронта неће бити ако не буде освојен Кајмакчалан. Зато су српски војници било силно мотивисани, јер им се са тог места пружао поглед ка Србији, ка кући, ка отаждбини...

Много је епских прича са тог места ужаса, а уједно и поноса, али се у историјским подацима издваја Добровољачки одред војводе Вука, који је мењао правац пробоја и на крају освојио тај чувени "Борисов град", у чију су се неосвојивост клели бугарски војници.



[caption id="attachment_25660" align="aligncenter" width="600"] Бугарске трупе у паничном бегу са Кајмакчалана[/caption]

О томе каква је то битка била и колико је било хорора на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: "Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели су да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених".

Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је заустављена, а заузимањем Кајмакчалана, а потом и још неких стратешких позиција, олакшано је вођење наредних војних операција.

Председник Србије Томислав Николић положио је венац на гроб српским јунацима на Кајмакчалану и захвалио се нашим прецима на великој жртви коју су дали и поднели за слободу.

[caption id="attachment_25642" align="aligncenter" width="600"] Некадашњи ровови[/caption]

Цитирао је Николић речи Милутина Ристића који је водио дневник са ратишта како би указао на то колико су борбе биле страшне и колико је мртвих било.

"Настојао сам да се навикнем да видим докле иде свирепост животиње зване рат. Јадни остатак српског народа нико не штеди. Он лешевима означава пут ка отаџбини".

Николић је потом додао:

"Прошло је столеће. Србија се данас уздиже, напредује. Не напуштајући слободарске идеје које су у гену нашег бића, које су нас и на овом месту водиле до победе, изграђујемо добре односе са свим земљама света, па и са онима са којима смо војевали, никад нападајући туђе, већ само бранећи своје".



Извор: Мондо
Битка на Кајмакчалану - ХВАЛА српским јунацима!

велики рат, војска, јунаштво, Кајмакчкалан, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2016/09/16/bitka-na-kajmakcalanu-hvala-srpskim-junacima/