Приче из Великог рата: За Отаџбину слеђени

После стрмоглавих клизања и посртања кроз Руговску клисуру, кад смо оно из Пећи кренули на нашу голготу, и након даљих ломљења по брдима и планинама, нађосмо се једне вечери на некаквој малој заравни, и командант нареди да ту станемо и заноћимо - причао је артиљеријски капетан Драгослав Лазаревић, Крагујевчанин и један од најхрабријих официра у нашем пуку.

Било се већ прилично смркло, те пожурисмо и у полумраку стигосмо да разапнемо све шаторе по неравној и смрзнутој земљи. Преморени, брзо смо заспали, мада је на оној планини температура била ко зна колико степени испод нуле. Ујутро, тек што се мало разведрило, слушам разговор двојице симпатичних другара: Петра Марковића, студента Сликарске академије у Минхену и резервног артиљеријског поручника, са његовим другом, наредник-ђаком Мирославом Пантелићем, студентом педагогије на Универзитету у Јени.

- Еј, Мирко! - чуо сам кад Петар викну свога друга. - Јеси л' будан?

- Јесам, а зашто? - одазва се Мирко из свог шатора.

- Слушај, шта ми се десило. Малочас, кад сам се пробудио, повучем десну ногу да устанем, али не могу да је дигнем. Повучем јаче, једанпут, двапут, и најзад извучем голу ногу, али - чизма оста залеђена на земљи.

- А да видиш код мене! Било ми је хладно и покушавам некако да се увијем у ћебе, али оно се следило и скочанило, па се ломи и пуца као да је од стакла.

- Море, и код мене ти је тако, него кажи ми како ти се допада овај на ледени почетак - дирну га Петар.

- Одлично!... Одлично!... Само, не знам, шта ће са нама бити тамо дубље у Албанији, ако ово "одлично" потраје дуго, па мраз почне да слеђује не само наше чизме и ћебад, него и нас саме.

- Их, шта ће бити? Има да се сви следимо, и постанемо мумије у леду, за разлику од оних египатских мумија у камену.

- Може и то!... - одобрава му његов иначе несташни, а сада премрзли другар - па нас тако после рата, слеђене, ставе у неке стаклене "ајскасне" по музејима, и показују народу причајући како "за отаџбину не треба само сагоревати него се за њу мора некад и следити!"

Није се следио, али је на Солунском фронту, на делу испод Кајмакчалана који је држала Дунавска дивизија, а на положају према бугарским "Кремаљерима", био 28. августа 1916. у парам-парче разнет експлозијом мине из неке немачке или бугарске "мино-фргачке". Он је сагорео за отаџбину, али је слеђених за отаџбину било безброј - дуж целе Албаније лета господњег 1915. и зиме 1916.

(Коста Димитријевић, "Јунаци српске трилогије говоре", Индустродидакта, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата
Приче из Великог рата: За Отаџбину слеђени

Велики рат Албанска голгота, војска, историја, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2016/09/05/price-iz-velikog-rata-za-otadzbinu-sledjeni/