Ђакон Ненад Илић: Стратегија даждевњака

Уместо да очајавамо због слабости институција од којих очекујемо помоћ, да би се заиста покушало нешто у борби против корумпираног и болесног система можда може да се пође и путем који бисмо могли да назовемо „стратегијом даждевњака“

Једноставан модел за дизање неоружаног устанка у условима тихе окупације. За искористити, за бацити, за дорадити – или просто заменити бољим. Може и за ништа од свега тога.

Осећамо се беспомоћно.

Бавимо се многим стварима, а ни једну не успевамо да решимо.

Постајемо све информисанији а све нам је теже да било шта променимо.

Очајавамо због стања у земљи а немоћни смо да ишта поправимо.

Друштвене мреже нам помажу углавном само да ублажимо сопствену фрустрацију, по цену да нам виртуални живот све више замењује реалност.

Уместо да очајавамо због слабости институција од којих очекујемо помоћ, да би се заиста покушало нешто у борби против корумпираног и болесног система можда може да се пође и путем који бисмо могли да назовемо „стратегијом даждевњака“.

Кад се жели промена лошег стања у земљи размишља се или о прављењу неке нове партије или о, обојеним револуцијама, или о насилној промени коју срећом није лако организовати и не постоји за њу ни расположење код нормалних људи а ни групација или институција која би могла да је поведе.

Да би до промене дошло, незадовољни људи морају да се некако окупе и организују.

Тајно удруживање је стара делатност али у нашим специфичним условима са модификованим остацима служби безбедности наслеђених из комунистичких времена и урођеној склоности нашег народа да се игра „балканских шпијуна“, такво удруживање нема велике шансе.

Онима са довољно новца и моћи који би могли тајно да се удруже и који се иначе и удружују поводом увећавања личне користи не пада на памет да мењају нешто у чему су заузели добре позиције.

Уместо тајног удруживања, могу се искористити и легални методи типа удружења грађана, који не морају увек бити и формализовани.

Групе грађана могу се окупљати и окупљају се повремено поводом решавања одређених конкретних проблема и то нико не сматра нелегалним и претерано опасним по систем.

Искусни властодршци рачунају на ограниченост сваког таквог окупљања које интересује само неки мањи или мало већи сегмент иначе пасивног друштва, тако да такво груписање не изазива посебну пажњу и труд власти да га растури. Ретко има ту и неких резултата незадовољника, па све заједно служи само као још један вентил за издувавање опаснијих провала народног незадовољства.

Деру се људи, буне, пишу петиције – па на крају или се деси неки мањи уступак или се све растури. Појела маца.

Ми Срби смо иначе склони да се петљамо у више ствари одједном. Сви смо потенцијални стратези, тренери, разумемо се у све и свашта, али обично површно и баш тако да нам то онемогућава да се позабавимо једном конкретном ствари, ако нам она није задата као наш посао или нешто друго што не тражи нашу слободну одлуку.

Кључни обрт у „стратегији даждевњака“ састоји се у томе да свако у маси онога што га притиска изабере једно конкретно питање, тему, проблем и да нађе неколико људи којима је тај проблем такође најбитнији. Колико год проблем био локалне природе, искрено окупљање са жељом да се он реши има потенцијал. Обично тај потенцијал страда због тога што људи немају превише наде да ће тај проблем у корумпираном друштву, оптерећеном са много већих проблема, моћи да се реши. И сем кад се вођења дохвати неко са пуно енергије, ентузијазма и слободног времена, решавање проблема не оде далеко. Заједничка енергија спласне већ при почетку замишљене акције.

У „стратегији даждевњака“ група која се бави својим, једним проблемом бира друге групе које се баве само једним проблемом, ако им се проблеми тих других група чини колико-толико смисленим и да би и они требало да се реши. И даље се група бави само својим, једним проблемом – али улази у повезаност са другим групама „једног проблема“ и позајмљује своје гласове тим групама као што и оне стратешки позајмљују своје гласове њој. Тако група која се бави на пример очувањем парка у свом кварту престаје да буде изолована. Постаје део мреже у којој су и група родитеља која се бори за ограничење уплива ЛГБТ организација на образовни систем, групе која се бори за решавање неког еколошког проблема. Ниједна група не соли памет другој групи нити улази у расправу о „ситним цревцима“ што је иначе овде специјалност.

Групе слободно бирају друге групе с којима ће се умрежити, с тим да се подразумева да им је у интересу да се повежу са највећим бројем група – свим оним чија тема им није страна. Довољно је да чланови групе мисле да има смисла да се и то питање друге групе, које није њихово изворно, реши. Добра вежба у солидарности која је заправо интересно покренута. Појединци могу бити чланови више група. То им, с обзиром да су групе основни субјекат у целој активности, не доноси никакву „политичку“ предност осим што одговарају на више својих потреба.

Као јарке пеге на даждевњаку – групе су одвојене али повезане заједничком стратегијом и стратешким циљевима.

Друштвене мреже на којима често велики део енергије трошимо узалуд могу да постану веома корисне, скоро неопходне, у повезивању група.

Заједнички наступ пред државом, не тражи професионално вођење које увек може бити брзо и лако корумпирано него пре свега фронтални наступ свих група заједно, са листом растућих захтева. Лопта се пребацује властима јер оне морају да делегирају професионалце, корумпиране или не. У правилима „стратегије даждевњака“ важно је подвући само неколико правила, од којих су упорност стрпљење међу најважнијима (не могу сви захтеви одједном доћи на ред), као ми не-повлачење из стратегије даждевњака оних чије је питање решено. Једна од најважнијих ствари које ми треба да схватимо је потреба доброг одржавања нечега. Једнократна акција никад не завршава ствар у потпуности.

И даље свака од група пре свега бави решавањем свог изабраног проблема, али јој је интерес да цела мрежа добије на снази пошто је онда и решавање сваког појединачног проблема вероватније. Добија се грађанско, непартијско повезивање и корен покрета који може да обједини грађанско незадовољство без страначког повезивања које одговара систему, пошто га је лако корумпирати и контролисати. Да се коначно дође до каквог-таквог притиска на власт, за који у садашњим условима опозиционо страначко деловање није способно. А шта ће се даље из свега изродити – Бог зна. Важно је само да се запамти да било какав покушај прављења странке не долази у обзир. А како се организује покрет који заиста ојача – о томе кад се то деси.

Ништа није тајно – насупрот. Јасно је видљиво. Као пеге на даждевњаку.

Даждевњаке не нападају предатори. Не зато што су опасни и јаки, него зато што су отрован залогај за оног који покушава да их поједе. Не морају брзо да трче и да се сакривају пошто њихов изглед упозорава.

Даждевњак је дуговечна зверка. Због релативно ниске телесне температуре, даждевњак има успорен метаболизам, тако да може веома дуго да издрже без хране (читај – без посебног финансирања).

Даждевњак је имао и велики симболички значај кроз историју. У време старих Римљана било је раширено веровање осим да се ради о веома отровној животињи, да даждевњак може да преживи ако се баци у ватру, као и да може да је угаси.

У средњевековној хришћанској симболици даждевњак је отелотворење чистоће. Означава разумног и светог човека који је толико испуњен вером да уклања око себе ватру и врелину жудње и горућу врелину порока. Отуд он означава чедност, правичност, невиност, храброст, асоцира симболички на Исуса Христа и на пламенове Духа Светог.

Код Јужних Словена је постојало веровање да даждевњак може тако гласно да писне да човек оглуви.

„Даждевњак“ се пише некако потпуно ћирилички и звучи баш српски.

Извор: Фејсбук страница ђакона Ненада Илића,  Стање ствари

Ђакон Ненад Илић, Срби
http://www.magacinportal.org/2017/06/30/djakon-nenad-ilic-strategija-dazdevnjaka/