Приче из Великог рата: Неће ме куршум

Било је то под Ветерником. Оних дана када је у паклу барута и челика горела цела земља. Само једно једино после подне, смрт је прогутала три патроле Четрнаестог пешадиског пука, чији је командант био потпуковник Љубомир Максимовић.

У једној патроли погибе и Михаило Драгачевић, Стојадинов верни друг и одани пријатељ. А онда дође ред и на њега да пође у смрт. У сам сумрак дана, потпуковник Максимовић нађе се међу војницима друге чете, првог батаљона. Био је нешто замишљен и забринут, — то се лако могло приметити на његовом лицу. Погледом је само прелетео од војника до војника и очи му се зауставише на каплару Стојадину Станковику.
— Пинтер, — упирући прстом на Стојадина, дозвао га је командант Максимовић.

— Молим? . . .

— У патролу. Узећеш још два војника и како год знаш мораш да извидиш где се налази онај бугарски осматрач у камену. Артиљерија не може да га открије.

— Разумем, господине потпуковниче.

— Али одмах...

— Разумем.

Каплар Стојадин Станковић издвојио се истог часа, а за њим су стигли још каплар Војислав Милојевић и редов Никола Милић, који је био родом са Дрине. Стојадин је био вођ патроле.

— Спремите се, тихо је он шапнуо друговима. И узмите повише бомби.

— Море, доста и ове две ако их живи бацимо, смешећи се кисело додаде Милојевић.

И патрола Стојадина Станковића крену кроз камењар. Требало је да се превали пут од неких 400 корака до бугарских жица. Слободно кретање било је немогућно, јер чим се неко помоли, чим би подигао главу, Бугари су засипали ватром из пушака и митраљеза. Срећом, мрак се већ био почео да спушта и то је, бар унеколико, олакшало кретање. Стојадин је истурио пушку преда се. Почео је да пуже, претурајући се лагано од камена до камена. Његов мали труп сада је личио на неког гуштера, који се вуче по земљи. За њим нису изостајали Милојевић и Милић. Лагано су се кретали, и од каменица правили заклоне пред главом, да би се колико толико заштитили од куршума. Читав сат требало им је да се претурају док су препузили овај опасни терен. А кад су се привукли жици, Милојевић и Милић извадили су маказе и почели да секу. Стојадин се налазио у средини. Срећа га је нанела на такозваног "шпанског коња" и маказе су му сад биле сувишне.

— Пст, пст! — Ево га "шпански коњ", — шапнуо је он друговима. Може лепо да се помакне. Не сеци, јер ће нас чути.

И уистину, Стојадин је помакнуо "шпанског коња", а онда им је био отворен пут кроз жице све до рова, који је био ископан једва неколико корака позади. Истина, тај посао није ишао лако и просто, како то у причи изгледа. Стојадин се добро презнојио и искрвавио руке док је помакао коња. А онда је дошао час да се гине.

— Ако пуцамо — главе ћемо погубити. Него, ја Ку уско-чити на ров и викнути, а ви онда заурлајте као да нас много има, — шапутао је он даље.

Са осећањем које је познато само ратницима у оваквим ситуацијама, три војника одврнуше бомбе, спремни да крену у смрт. Челичне лопте требало је само креснути. Каплар Стојадин није вишо хтео да губи ни једног тренутка. Са својим кривим ногама, он је у два скока већ био на бугарском рову. Али, гле чуда. У рову није никог било. Стојадин се осврну десно и лево и, сав усплахирен, поче да трчи по ивици рова. Ледене грашке зноја просуше се по његовом челу, јер сваког часа однекуд са бока, могла је планути пушка... А онда, — свему је крај. Он је сада био јасна мета сваком непријатељском метку. Али, на срећу, нико га није приметио. Окрећући једнако своју немирну главу на широким раменима, десно од себе он примети као неки тунел, кроз чији је отвор могло лепо да се види унутра. Намах потрча тамо и руком даде знак друговима да пођу за њим.

Мрак је већ увелико освајао. Кривудави ровови црнили се у помрчини и зјапили као отворене гробнице.

Стојадин је већ био на отвору код земунице. О кундак од пушке вешто је креснуо једну бомбу и бацио пред ниски отвор с друге стране, да би тако онима изнутра онемогућио бекство. Бомба је планула и распрснула се у хиљаде парчића.

А одозго кроз оџак Стојадин је викао:

— Излази, или сте сви готови! — И показа бомбу коју је требало само спустити унутра.

— Оружје доле! — узвикну Милић и скочи пред врата.

У том часу на оном отвору појави се бела марамица на ножу од пушке.

— Брзо, брзо, довикивао је Стојадин, јер ће сада бомба планути.

Немајући куд, двадесет и четири непријатељска војника изишла су изнутра и предали се. Без оружја, један за другим, излазили су они на ниска врата мале земунице.

Али у тај час с друге стране рова, као нека сенка, појави се непријатељски потпоручник, водник заробљених војника. Он узјаха на митраљез. Али пре него што је стигао да опали, Стојадин му је притрчао, лак и окретан као муња.

— Полако, братко, пуштај тај митраљез!

У то пристигоше прве две десетине Стојадинове чете. Сада је било лако. Непријатељи су видели да је узалудан сваки отпор и нису ни покушавали да се бране.

Каплар Стојадин Станковић зграби митраљез и са свом његовом тежином упрти га на леђа. Није му био тежак. Претрча он са њим читавих двадесетак корака, па га тресну пред ноге свог командира, капетана Смиљанића, који њега баш није много марио.

— Ето, господине капетане, ваш прљави и вашљиви пинтер заради митраљез, — помало гордо и заједљиво рече он.

— Алал ти вера, пинтеру!

У тај мах из позадине и са леве стране припуца неколико непријатвљских пушака. То је био читав један вод који је скривен ћутао негде у позадини.

И један метак погоди капетана Смиљанића у руку.

— Их, пинтеру, што ме шљисну.

Али несрекник још није био ни изговорио ове речи кад стиже други метак и погоди га у трбух.

— Ја сам се о тебе огрешио, пинтеру. Буди јунак па ме немој остааити овде да ме непријатељи одеру."

Док су се други војници, скачући по бугарским рововима, утркивали да сатру и овај њихов вод, који је изненада ступио у борбу, Стојадин Станковић превијао је рану свом командиру. Из торбе је извукао оба завоја, једним завио рану на руци, а други обавио око трбуха, из кога је зјапила огромна рана, јер га је метак уздуж погодио и исекао. Кад му је колико-толико пружио помоћ, онда га је однео неколико корака у позадину и оставио иза једног камена.

А он је појурио напред, у ровове, у борбу која је сваким часом постајала све крвавија, све махнитија. Потпоручник Манојло Јоксимовић примио је тада чету, а пинтер Стојадин Станковић прихватио вод. Рањено је неколико војника. Борба је трајала још читав сат и Бугари су најзад, под страховитом ватром, отступили и напустили положаје. Наши су доцније прихватили рањеног капетана, који је већ изгубио свест.

Стојадин Станковић имао је у рату много среће. За све време његовог дугог војевања, почевши од турског рата, он из рова није излазио седам година, а метак га никад није погодио.

— Мене неће куршум, — хвалио се он често војницима у чети, тако да су неки заиста били почели у то да верују. Поготову када се једног дана Стојадин вратио из патроле и на шињелу показао седамнаест окрзотина од непријатељских метака. На два места куршум му је био пробио чак и шлем на глави.

Стојадинов подвиг под Ветерником није остао незапажен. Другови су изгласали пинтера и он је одликован Карађорђевом звездом. Добио ју је једног дана у рову, тамо негде око Битоља.

(Милан Шантић, "Витези слободе", Седма сила, Београд, 1938.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, историја, Срби
http://www.magacinportal.org/2017/08/29/price-iz-velikog-rata-nece-kursum/