Учитељици и управници војне болнице Бугари пресудили у Првом светском рату

Милева Шкрљић, учитељица и управница војне болнице била је омиљена међу ђацима, који су је, када би се селила у други град, испраћали са цвећем и сузама.

Име Милеве Шкрљић много значи, али није довољно познато. Она је тек једна од потврда колико се нечија храброст олако заборавља, али и опомена колико је неправедно заборављати такве хероине. Милева је била учитељица и управница болнице у рату. Омиљени педагошки радник и храбра неговатељица.

Познато је да је рођена у Крагујевцу и да је завршила учитељску школу, а потом се запослила на обали Ибра. Рашка је било место њеног службовања у којем је стекла велике симпатије ученика и њихових родитеља. Била је обожавана учитељица, особа од знања и поверења. Али, ни овде, као ни у другим школама, није се дуго задржала, јер је била удата за полицијског писара, који је стално мењао службу. Делила је са њим чергарску судбину и вечно рађање живота на новим адресама. Није се бунила против тога, али се никада није навикла на растанке са ђацима и никада није престала да плаче у тим тренуцима. У књизи „Знамените жене Србије“ Жика Марковић је записао да су Милеву када се селила из Рашке испратили сви мештани, па и они са највишег брда. Кола су јој била окићена најлепшим цветовима. После тога је једно време живела и радила у Чачку.

„Заволела је питомину крај Мораве. И људи су јој били питоми као трава уз реку. Када је напуштала град плакала је више од деце и родитеља. Дошли су „Драгачевци“ да је трубама испрате“, наводи Марковић.

И опет је променила средину, школу, ученике. Запослила се као учитељица у Краљеву, а затим је отишла у Власотинце. Најдуже је радила у Књажевцу, али ни та епизода није потрајала. Где год да је, макар и на тренутак, боравила, освајала је и децу и одрасле. Сваку школу је остављала у сузама, а пратили су је са гласним и ретким похвалама. Милева је била и чланица „Кола српских сестара“, па је њено име увек и свуда имало додатну тежину.

Када је 1912. године почео Балкански рат, схватила је да јој је место међу рањеним и болесним. Напустила је Књажевац и кренула пут Пирота, а затим стигла у Куманово. На себе је преузела одговорност да води болницу Моравске дивизије, која је у том моменту могла да рачуна на десет сестара и само једног доктора. Није јој било лако. Једна болест је утихнула, а онда је дошла друга, исто опасна. Пегавац се ширио, али и паника међу медицинским особљем. Милева је једина успевала да остане прибрана, да теши сестре, носи се са крвљу и гнојем, лечи болесне.

После битке на Брегалници, показала је нарочиту храброст у спречавању колере. У Велесу је дочекивала колоне рањеника, па је једне слала даље, у Скопље и Београд, а други део је остављала овде.



„Болница у Велесу је постала прави штит против ширења епидемије колере. Болест је могла до Велеса, али од њега није смела да се пропусти. Имала је свој карантин и из њега се излазило само после сигурне провере здравственог стања. Многи ратници су се бунили против овог, али је Милева била јасна: „Боље је, ако Бог то хоће, да ви или ја страдамо, него да нам се тамо по Србији деца заразе, и то од кога, од очева, несрећо наша“, тако је говорила ова храбра жена, а пренео Марковић.

Када су фронтови затворени и мир накратко завладао, Милева се вратила учитељском раду. Била је пресрећна што је опет међу децом, а нову службу је добила у Врању. Међутим, убрзо је почео Први светски рат и она се поново обрела међу рањеницима. Постала је управник војне болнице у Врању. Дан и ноћ је видала ране војницима, спасавала их од сигурне смрти, храбрила, „терала“ пегавац. Међу њима је било много очева њених ученика. Имала је већ толико искуства да је могла да парира докторима и сви су се дивили њеној прибраности и пожртвованости.

Када су Бугари ушли у Врање и болницу окупирали својим људима, Милева је као управница требало да је преда непријатељу. Али, није успела да се на време повуче са српским трупама. Био је 29. новембар 1915. године, тачно у поноћ, када су на њена врата почели да лупају бугарски војници.

„Двојица су јој наредила да готово полунага, али везана, крене напред. Дотерали су је у центар града. Ту су већ били неки виђени Врањанци, и на тргу су везали „сваког за сваког“. Истерали су их из града. Увели у оближњу шуму. Пронађени су после два дана. Нико од њих није био убијен метком. Сви су клани. Свима су сечени делови тела. Тешко их је било уопште покупити. Био је то хир бугарских кољача и џелата“, записао је Марковић тужну причу о томе како је завршила ова храбра жена. Додао је још само да је, као и остали који су тог дана страдали, тихо и готово кришом сахрањена вољена учитељица.

Лечила лепом речју

„Била је права киша, она што утања. Па, суснежица. И, редом, хладно, па киша, суснежица а она са шаторима или у покојој приватној кући, где се могло… Харала је срдобоља. Страшно и престрашно обољење. Горе од свих рана стечених на фронту. Некако с рањеницима је било и овако и онако, али се издржавало. Тамо где се није могло леком и операцијом, Милева је тражила лепу реч: „Лечи и лепа реч, лечи!“, често је говорила немоћним сестрама“, наводи Марковић како је Милева превазилазила тешке ратне дане.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Вечерње новости, Расен

балкански рат, Бугарски злочини, врање, Коло српских сестара, Милева Шкрљић, Моравска дивизија
http://www.magacinportal.org/2017/09/07/uciteljici-i-upravnici-vojne-bolnice-bugari-presudili-u-prvom-svetskom-ratu/