Драгомир Анђелковић: О Кочи Поповићу и српској историјској (не)свести

[caption id="attachment_43862" align="aligncenter" width="600"] Фото: Reuters[/caption]

„Историја – то је памћење држава“, речи су чувеног (гео)политичког аутора и америчког политичара Хенрија Кисинџера. А велики британски романописац и есејиста Џорџ Орвел је још пре њега написао: „Ко контролише прошлост, контролише и будућност.“

Наметање будућности

Обојица су у праву. Ко господари историјом тај господари и памћењем. А ко обликује памћење, тај усмерава деловање људи. Намеће им не само виђење прошлости већ и садашњости, те систем вредности који их покреће. Укратко, ко контролише историју тај дугорочно господари и нацијом чија је она.

То су одлично разумели титоистички окупатори српских земаља и отуда су се посвећено трудили да прекрајају историју у складу са својим циљевима. Један од носећих стубова идентитетског геноцида који су извршили над Србима је злоупотреба просветног и научног приступа историји. Тако је прво брисано памћење многих Срба а онда је оно испуњавано лажима. Последице тога осећамо и данас.

Многи Срби, укључујући и немали број младих (делом на основу преношења лажи са колена на колено) и даље величају Тита и његове српске петоколонаше, без обзира што су нам они нанели веће зло него заједно турски вековни окупатори и садашњи НАТО злотвори. Титоисти су нам разједали душе, и то се наставља. Наравно, не само на основу њиховог малигног наслеђа већ и актуелним деловањем снажног неотитоистичког пропагандног механизма, који је од 90-их година у функцији западних агресора и потом постмодерних окупатора а контролише велики део наших културно-медијских токова. Једном формирана анти-Србија је само нашла новог господара а српска држава чак и у Милошевићево време – а камоли од 5. октобра 2000. када је она инфилтрирана у многе њене структуре – неадекватно јој се супротставља или то чак и не ради.

Иисторијско васпитање

Све то се пројектује и на наставу историје. Чињеница је да су школски програми – без обзира на покушаје Запада да нам наметне регионално писање историје што био само наставак титоистичког прекрајања српске повести – ипак у позитивном смеру драстично измењени у односу на доба југословенске идентитетске ерозије. Међутим, уз сва побољшања, одбацивање историјских лажи продукованих у то време – не да није целовито, већ да ствари буду и горе, историји се током просветног процеса не придаје дужна пажња. Багателише се истина да је она „памћење државе“ те да зависно од тога како јој се приступа у великој мери зависи да ли ћемо добијати национално свесне или несвесне, патриотизмом испуњење или према њему одбојне, грађане.

Историја и са њом скопчано патриотско васпитање код нас се багателишу. А како би другачије и било када многи који доносе одлуке у државном апарат нису раскрстили са титоизмом. Макар у сентименталној сфери а то се онда фазно пројектује и на политичку перцепцију и деловање. Примера ради пре неколико година у Београду, одлуком актуелних градских власти, улицу је добио Коча Поповић (1908-92). Загребачка улица, којој и није место у Београду с обзиром на све оно чиме су нас Хрвати „задужили“, названа је по некадашњем партизанском генералу а потом високом државном функционеру.

[caption id="attachment_25201" align="aligncenter" width="264"] Човек који је бирао циљеве за савезничке бомбардере по Србији: Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију[/caption]

То је више него цинично. Непримерено би било и да је неко друго српско место добило по њему улицу, а поготово то важи за Београд. Јер, Коча Поповић је био тај који је у Титово име затражио од наших лажних англосаксонских савезника бомбардовање Србије у јесен 1944. године, када су упркос већинском проравногорском расположењу њеног народа, титоистичке снаге настојале да је окупирају тј. да нацистичку окупацију замене комунистичком. У контексту тога, ради сламања духа отпора, под изговором да се ради о бомбардовању градова битних за функционисање немачких окупационих снага, разорена су многа места у Србији и убијене су хиљада цивила. Релативно је познато је да је Београд тада ужасно страдао али се недовољно зна да су неки други градови, као нпр. Лесковац, готово потпуно сравњени са земљом.

НАТО Коча

И шта ми данас радимо? Уместо да свако српско дете зна да је Коча Поповић био злочинац који је радио против интереса свог народа он добија улицу у Београду. Последица таквог понашања државе је да се и оно мало истините историјске свести што се стекне у школама затире, уз све политичке последице које то има. Наравно, не значи да свако ко не зна ко је заправо био Коча Поповић и други налик њему Титови српски чауши – није патриотски оријентисан. Међутим значи да се битно сужава простор и за систематско и за спонтано развијање патриотског духа и његово репродуковање из генерацију у генерацију. А на томе се заснива жилавост и виталност нације!

Толико о последицама разарања наше историјске и патриотске свести, а сада морам да кажем и реч-две о томе како сам се поново дотакао те теме о којој сам већ писао. Пре неки дан сам, у контексту шире приче о променама назива улица у Београду, за једне новине рекао да је непримерено да човек који је тражио англо-америчко бомбардовање српских градова има улицу у нашој престоници. Новинарка, иначе врло патриотски оријентисана и коректна, али свакако не и са дубљим познавањем историје, написала је да сам против тога да Коча Поповић има улицу јер је je „потписао петицију да НАТО бомбардује Србију“. Вероватно јој је било несхватљиво да су нас „савезници“ из Другог светског рата на његовом крају бомбардовали па је помислила да се мој исказ односи на 1999. годину.

Српска Индијана

То ме је подсетио шта је нама антисрпска држава из прошлости дала а шта одржава тек површно обновљена српска држава, која је то више по форми него по суштини, и то без обзира ко њом влада од слома званичног титоизма до данас. У тексту на који сам се осврнуо у вези са трагикомичним цитирањем мојих речи, дошло је до грешке из нехата. Али шта да очекујемо од оних који су много мање национално свесни када и свесни Срби и Српкиње често не познају врло важне ствари за очување нашег идентитета и националне снаге?

Ако тако наставимо нестаћемо као нација иако се формално будемо и даље звали Србима. Постаћемо до краја евроатланатска аморфна маса тек нашминкана неким локалним специфичностима као када се ради о већини грађана Индијане или Пенсилваније. А ево и бујице афро-азијских миграната који куцају на наша врата, да ствари у свим аспектима буду такве!

Извор: Видовдан
Драгомир Анђелковић: О Кочи Поповићу и српској историјској (не)свести

идентитет, историја, окупација, политика, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2016/05/13/dragomir-andjelkovic-o-koci-popovicu-srpskoj-istorijskoj-nesvesti/