Приче из Великог рата: Нећу да се склањам

Ноћ густа, као да је засводила оне тесне уличице те изгледа ти да пролазиш кроз неке подземне лагуме. И бат корака и реч одјекује као кроз прашину неку и изазивају ти студену нелагодност у души. Ишли смо ћутећи, док се гомилици нашој не придружи и пође у корак уз мене једна тамна фигура под сурим шињелом и са пушком о рамену.
Када примети моју обазривост, слика ми приђе и шану:

- Ја сам, господине, Новица!

Био је то општински ноћни стражар Новица који је ту службу добио као награду и признање за некадашње четовање у Маћедонији. Стари четник, којега сам ја познавао из доба његових јуначких подвига, када се крварило по горама и планинама македонским, остао је још под пушком у Скопљу, јер га, саката од силних рана које је некада стекао, нико није у војску звао, ни у моменту када је на фронт потерано све што је пушку могло понети.

Понудио сам га цигаретом, примио је благодарно и пратио ме је ћутећи, као да би да ме не узнемири у мојим тешким мислима. Једва, кад је већ допушио цигарету, што рече забринуто и шапћући:

- Шта је ово, господине ?

- Ето, видиш, Новице! - одговорих му исто тако.

- Видим! - учини он и заниха главом, па онда поћута дуже као размишљајући, те настави:

- Ама лепо рекох ја: није свршено, а они мени: свршено је, Новице. Веле: нема више пушке, нема планине, него гледај да савијеш главу под кров. Остави пушку па гледај да уђеш у ред ка' и сви други. Нађи, веле, себи кров, ожени се, одомаћи се, јер треба да се одмориш, треба да се понегујеш.

- И послушао си их?

- Послушао, дабоме! Пушку сам предао властима, добио службицу, оженио се...

- Па ако, Новице, ти си своје учинио!

- Јесам! Ал' видиш да није све готово. Видиш да се опет мора у планину... Само онда је било друго, имао сам само себе, а сад... фамилију... имам и сина.

- Па, знаш како је. Ја не верујем, ал' ако баш дође до чега, склони се! Тамо где пођемо ми, пођи и ти с дететом. Склони се за време...

- Нећу да се склањам! Крв ме везује за ову земљу. Нисам се склањао испред турских батаљона и топова толике године.

- Ал' ако дође непријатељ?

- Доћи ће, ал'' што ће, шта може? Освојиће вароши и села и поља. Планину не може, тамо ћу ја!

Нисам му одговорио и он је ућутао. Ишли смо и даље лагано. а кроз глуву ноћ, која је лежала на мртвој вароши, чуо се из неког далеког сокака одмерен бат патроле. То оружана деца из грађанске гарде бде над успаваним грађанима...

(Бранислав Нушић, "Деветстопетнаеста", Утопија, Београд, 2010.)
Извор: Приче из Великог рата

Приче из Великог рата: Нећу да се склањам

велики рат, идентитет, историја, Срби, србија, српство
http://www.magacinportal.org/2016/05/16/price-iz-velikog-rata-necu-da-se-sklanjam/