Герхард Геземан – Немац који је делио српску судбину

Чудна је била ојађена поворка која је у зиму 1915. године почела да се слива из Србије ка обалама Јадранског мора истачканог немачким подморницама и торпиљерима. Одрпана деца окачена о уморне мајке, боси војници, нацифране београдске љубавнице генерала, испошћени сељаци, аустријски заробљеници, руски добровољци, енглеске болничарке и један Немац који се повлачи са Србима пред моћном војском својих сународника и – пише дневник.

Герхард Геземан (1888–1948), професор Прве мушке гимназије, врсни слависта, одличан познавалац наше народне епике, тада је био на почетку научне каријере. Испраћен је из своје домовине, Немачке, уз ироничну опаску да се пази да га разбојници не одвуку у балканске гудуре и убију. Врхунац егзотике за слависте са запада био је да оду у Загреб и одседну у хотелу „Еспланада”. Нико није очекивао потез за који се определио Геземан: да дође у Србију да проучава народну традицију и учи наше акценте. Али, овај Немац није престао да изненађује. Уосталом, то је човек који је усред Берлина 1943. године, у доба када су Словени у тој средини сматрани нижом расом заједно са Јеврејима и Ромима, објавио књигу под насловом „Херојски облици живота”, о чојству и јунаштву Црногораца.



Изненађујућу одлуку донео је и када је отпочео рат 1914. године. Геземан је уместо повратка у Немачку одабрао да остане у Србији. Био је болничар у Крагујевцу и Врању где је прележао пегави тифус. Већ наредне године наставља да дели српску судбину, са реком очајника повлачи се из Србије преко Призрена, Ђаковице, Пећи, Подгорице, Скадра и Драча поражен, остављен, гладан, смрзнут и болестан. Коначно, стиже у италијанску луку Бриндизи, а одатле у Швајцарску.

Претходно, схвативши да се налази негде на почетку лудила и очаја које рат неминовно са собом носи, у Краљеву одлучује да купи две школске свеске и започне оно што од шеснаесте године није радио: да води дневник. Писање је за Геземана било бекство од стварности, очајања и глади, питање опстанка, начин да се остави иза себе још један тмуран, хладан и самотан дан. Писао је да не би умро у блату, јер смрт је убрзо постала уобичајен сапутник на путу за Крф и нико више није обраћао никакву пажњу на лешеве поред пута.



Велику срећу и задовољство донеће му изненадни сусрет са професором класичне филологије Василијем Ђерићем, још једним учењаком који је од хладноће рата бежао у свет писане речи. У том српском смаку света, идући од ужаса до ужаса, њих двојица разговарају о Његошу и народним песмама, рецитују Хомерову „Одисеју”, распредају проблематику српских акцената. Међутим, ма колико се трудили да се подсећају шта све живот чини светим и вредним, ратни ужас је јачи. Два пута, једном потонувши у снег, други пут заглибивши се у блато, и сам Геземан био је спреман да се преда смрти. Да није било сапутника да га извуку, никада не би имао то задовољство да нам напише чланак о томе како је проучавао Ерлангенски рукопис, велику песмарицу народних песама, сто година старију од чувених Вукових збирки, случајно откривену у библиотеци у немачком граду Ерлангену, а први пут проучену баш од стране Геземана.

У години стогодишњице почетка Великог рата, Геземанов дневник „Бежанија” читамо у преводу професора Томислава Бекића. Од издавача Властимира Ђокића сазнајемо да име Герхарда Геземана осим незваничном титулом „пријатељ Срба”, данас можемо окитити и синтагмом „неправедно заборављени”. Уствари, знају га сви они који на студијама изучавају народну књижевност, јер је Ерлангенски рукопис који је он практично открио научној заједници, незаобилазан, али Ђокић истиче да су многи његови радови посвећени нашој народној традицији потпуно непознати домаћим читаоцима.

– Не само да много тога стоји необјављено, него штошта још није ни преведено на српски језик. Геземан је по завршетку Првог светског рата, постао универзитетски професор у Прагу, али је често долазио у Србију и друговао са бројним нашим научницима. Био је ожењен Магом Магазиновић, а његов син из тог, првог брака, такође је био слависта, али стручњак за бугаристику. Геземан се, иначе, бавио и руском књижевношћу, мада му то није била првенствена област интересовања. Написао је обимну монографију о Гогољу, али је она изгубљена, вероватно, заувек – напомиње Ђокић.

Геземан се, наиме, још једном у животу нашао у избеглиштву. По завршетку Другог светског рата, као Немац, био је принуђен да напусти Праг, иако никакве везе са нацистима није имао. У тој новој бежанији, изгубио је своју огромну библиотеку, око 5.000 свезака, све рукописе, вредан товар никада из Прага није стигао у Немачку. Завршена монографија о Гогољу, готово спремна за штампу, била је део изгубљеног терета.

Топао пријем код овдашњих људи смењивао се са подозрењем због тога што је Немац и он је оба случаја навео у свом ратном дневнику, иако је овај први био много чешћи. Геземан је оставио забелешку и о томе како је укротио своје ученике из Прве мушке гимназије на Дорћолу, Србе, Јевреје, Црногорце и задобио њихово поштовање. Записао је и усклик са којим су га одушевљено поздравили: „Живео Швабо!”

Извор: Политика, Расен
Герхард Геземан – Немац који је делио српску судбину

Герхард Геземан, Ерлангенски рукопис, први светски рат
http://www.magacinportal.org/2017/04/28/gerhard-gezeman-nemac-koji-je-delio-srpsku-sudbinu/