Песници су савест човечанства

-Косовски мит за нас постаје вечита садашњост. - Моје је убеђење да смо стално између Гордијевог чвора и Дамокловог мача и да су нам свето место претворили у пакао, па га мало припитомили, каже Даница Андрејевић.

Професор др Даница Андрејевић припада оним ретким тумачима који су се, најпре, определили да Косово и Метохију препознају као битан чинилац целокупне матичне књижевности. Њено значајно научно-критичко дело супротставља се забораву. Новија косовскометохијска књижевност, захваљујући њеном критичком раду добија одређено место у националној књижевности и култури.

[caption id="attachment_53513" align="alignright" width="250"] Др Даница Андрејевић, професор српске књижевности на Филозофском факултету УП у Косовској Митровици[/caption]

Даница Андрејевић, књижевни критичар и професор српске књижевности, рођена је у Трстенику. Књижевном критиком бави се од студентских дана. Објавила је преко четири стотине приказа, есеја, чланака и текстова у многобројним српским, иностраним часописима, листовима и зборницима. Докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду 1990. године. Објавила је књиге: Поезија Десанке Максимовић, Јединство, Приштина, 1983; Портрети косовских писаца, Јединство, Приштина, 1988; Антологија косовско-метохијске поезије, Нови Свет, Приштина, 1996; Поетика Меше Селимовића, Просвета, Београд, 1996; Српски роман XX века, Завод за уџбенике, Београд, 1998; Српска поезија XX века, Просвета, Београд, 2005; Лексикон писаца Косова и Метохије, Врање, 2005; Купидон на Косову, Врање, 2006; Видови српског модернизма, Лепосавић, 2011; Токови српске књижевности XX века, Косовска Митровица, 2016. Члан је многобројних научних и књижевних форума, редакција, жирија и експертских тимова. Добитник је награда за књижевну критику – Удружења књижевника Србије, Књижевног друштва Косова и Метохије, Српске духовне ризнице, Милан Богдановић, Симо Матавуљ, Вук Филиповић, Григорије Божовић, Владимир Цветановић, Звечанске повеље, Повеље франкфуртске Седмице и других. Њена Антологија косовско-метохијске поезије преведена је на румунски језик и објављена је у Темишвару 2012. Заступљена је у Историји српске књижевне критике Предрага Палавестре. Била је продекан Филолошког факултета у Приштини и у два маха шеф Катедре за српску књижевност и језик. Обављала је дужност председника Подружнице за српски језик и књижевност Косова и Метохије. Дописни је члан Матице српске, члан Председништва Друштва књижевника Косова и Метохије и члан Фонда Задужбине Исидора Секулић. Помоћник је главног и одговорног уредника Књижевних новина, гласила Удружења књижевника Србије. Живи у Београду, а ради као редовни професор Српске књижевности XX века на Филозофском факултету Универзитета у Приштини (Косовска Митровица). Ово је интервју са њом за наше читаоце.

Какав је допринос поезије у овом тешком времену?

- Познато је Хелдерлиново питање – чему песници у оскудном времену и оно Пола Целана – има ли смисла поезија након Аушвица. Управо таква тешка времена потребују песнике јер су они Прометеји наде. Без њихове метафизичке одбране против нове Апокалипсе није могуће преживети ово постхуманистичко и антицивилизацијско доба.

О песничкој храбрости и какав траг остављају својом поезијом?

- Песници су пробуђена свест грађанског и интелектуалног света. Мада не могу променити тај свет, оне праве и велике памте и владари и политичари и народ. Они су савест човечанства и ако су ангажовани, критични и бескомпромисни, говоре важније ствари од филозофа. Њихов траг је оно што никада не умире – дух у времену.

Да ли савремена косовскометохијска поезија има одговарајуће место у српском књижевном стваралаштву?

-Нажалост, не. Мада су неки од нас имали амбицију да буду косовски Скерлићи није се догодила адекватна контекстуализација косовских писаца као значајне притоке матичне српске књижевности. Ја сам им посветила доста времена и књига - Портрети косовских писаца, Антологија косовско-метохијске поезије, Лексикон писаца Косова и Метохије и Купидон на Косову и многе текстове који су књижевно-историјски пратили све савремене писце Косова и Метохије. Ипак, због регионализације и даље политизације питања Косова, наши писци су недовољно познати у оквиру сопствене културе и језика. Радо смо виђени на важној српској адреси у Француској 7, али шира издавачка и културолошка подршка не постоји. У одсуству системске мотивације, као и сви у друштву, сналазимо се индивидуално.

Како тумачите чињеницу да је Косово наш песнички бескрај ?

- Косово је називано и грдним судилиштем (Његош) и мистеријом (Андрић). Дакле, траје бескрајна феноменологија мита који за нас постаје вечита садашњост, будући да се налазимо у ново митској ситуацији када наша Атлантида тоне на наше очи, а нигде Нојеве барке.

Објасните нам ближе поетску мисао да је Косово припитомљени пакао? 

-То је део стиха Бранка Миљковића, али значи и моје убеђење да смо стално између Гордијевог чвора и Дамокловог мача и да су нам свето место претворили у пакао, па га мало припитомили.

Како гледате на отимачке покушаје Приштине да после уништавања бројних српских светиња на Косову и Метохији преузме преостале манастире и цркве под своју управу?

- Гледам као на покушај геноцидног затирања почела наше културе и цивилизације и на фалцификовање историје. Наше саборно умље и генска меморија трају у националној баштини и споменицима материјалне и духовне културе. Они се ипак, надам се, не могу присвојити као нека стаза на ледини.

Хоћемо ли и можемо ли одбранити и сачувати српску ћирилицу?

-Прави чувари језика, ћириличног писма и националног општежића, прави граничари српске културе налазе се на ободу наших земаља као ми с Косова и Метохије. У престоничком Београду ћирилица се полако губи, упркос напорима Српске књижевне задруге и покушаја САНУ. Приметила сам да је оданост језичком, националном бићу много већа у дијаспори у иностранству, рецимо у Франкфурту него на Теразијама.

На чему инсистирате код студената, без чега се не пролази?

-Моји студенти знају да инсистирам на модернистичким, авангардним правцима између два рата зато што су се тад догодиле сложене метаморфозе у форми и структури, а српска књижевност успоставила је синхрони корак с европским хоризонтом мишљења. Уосталом, тада стварају Момчило Настасијевић, Растко Петровић, надреалисти, Десанка Максимовић, као и за мене највећи писац српског језика Милош Црњански.

Која су њихова питања и проблеми и какви су студенти са „страшног места постојања“?

- Студенти се често жале на недоступност ширег избора лектире и литературе за књижевне предмете, посебно они који живе и раде у Штрпцу, Ранилугу и Грачаници. Док смо имали одељења Филозофског факултета у енклавама – Катедру за српску књижевност и језик, ми смо делили ту оскудност с нашим студентима, али и стварали и обнављали библиотеке јер смо посвећени Њеном Величанству Књизи.

Да ли сте строг професор?

-Строг је мој предмет, не ја. Двадесети век је најобимнији и најпроблемскији век српске књижевности. Има три периода, врло је захтеван и треба прочитати неколико хиљада страница. Не ослушкујем реакције на моју `строгоћу`, уосталом, мишљења су вероватно подељена, а истина је обично негде на златном пресеку.

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство
Песници су савест човечанства

Даница Андрејевић, интервју, косово, метохија
http://www.magacinportal.org/2017/05/03/pesnici-su-savest-covecanstva/