Шта су други писали о античким Србима

[caption id="attachment_54208" align="aligncenter" width="602"] Папа Пије II (Eнеја Силвије Пиколомини 1405-1464)[/caption]

Мало је познато да се један од највећих италијанских хуманиста 15. века Енеја Силвије Пиколомини, потоњи римски папа, посебно занимао за Србе и њихову историју.

Eнеја Силвије Пиколомини (1405-1464) до сада је само делимично коришћен у српској историографији. Био је један од највећих италијанских хуманиста, дипломата највишег ранга, дугогодишњи секретар и саветник немачког цара Фридриха III Хабзбуршког (1440-1493) и римски папа (1458-1464). Огромно дело које је остало иза њега спада у сам врх европске културне баштине. Његов „Опис Европе и Азије“ садржи историјско-географске податке о земљама и градовима, чак и појединачним споменицима, целе хришћанске васељене. Историја цара Фридриха III својеврсна је историја Немачке, али и Европе. То важи и за „Коментаре“, док је историја Чешке, највише посвећена хуситској „јереси“. Његова преписка мери се томовима. У свим тим делима има података о Србима.

Коришћење Енеје Силвија није нимало лако. Не због његовог латинског, чак ни због непостојања већине његових дела код нас. Како се објављује од проналаска штампе, у издањима из XVI, XVII и XVIII века има варијанти, обично додатака приређивача. О томе нису водили рачуна мање упућени, чак ни неки професионалци. За изворно проучавање текстова потребно је консултовати сва издања. А она се, по правилу, чувају у трезорима највећих светских библиотека.

Извештаји за европску елиту

Енеја Силвије потиче из сијенске племићке породице Пиколомини. Рођен је 18. октобра 1405. на пољском добру Корсињану, близу града, а школовао се у Сијени, која је имала универзитет од средине XIII века. Као ученик и студент права истицао се талентом и марљивошћу. Његово образовање брзо је уочено и један кардинал, на пропутовању кроз Сијену, узео га је за писара. Тако су почела његова путовања, дипломатске мисије, космополитска дружења; брзо је постао светски човек.

Од 1435. скрасио се у Базелу, где се на Сабору окупила духовна и световна елита да реформише западну хришћанску цркву. Као и многи образовани људи тога времена, у почетку је био реформиста и чак секретар базелског папе Феликса V. Када је осетио да су Базелском сабору дани одбројани и да ће победу однети римски папа Евгеније IV, једне јесење ноћи 1442. године, заједно са царем Фридрихом III, напустио је Базел. Ценећи његово образовање и већ велико списатељско дело, цар га је крунисао за „песника“ и узео за секретара. Тако се, с новим господарем, настанио у Бечу и постао сусед балканских народа, па и Срба.

[caption id="attachment_54201" align="alignleft" width="250"] Јанош Хуњади[/caption]

Енеја Силвије, као и писци (латински и грчки) тога времена, називао је Србе античким именима: Трибали или Мизи, али је одмах додавао: данас се зову „час Срби час Рашани“. За њих се занимао првенствено због угарско-турских ратова и покретања крсташког похода. Српску историју почео је да излаже још од времена пре свог доласка у Беч, да би детаљније испричао догађаје из првих деценија XV века. Описао је „Дугу војну“ против Турака, коју су 1443. предводили угарско-пољски краљ Владислав III, упорни Јован Хуњади и деспот Ђурађ Бранковић. Редовно је добијао извештаје од најважнијих учесника похода, које је затим прослеђивао европским господарима. Тако су локалитети Србије, Београда, долина Мораве, Ниш, и целокупна мука и невоља њених житеља, деценијама окованих османлијском канџом, постали боље познати европској елити.

Живећи у Бечу, Енеја је био добро обавештен о позицији српског деспота у Угарској, наводећи да је повремено писао и цару. На крају решио је да уђе у цркву, јер је то било најсигурније. У Бечу је 1446. произведен за ђакона. Иначе, у дипломатским мисијама, све више се дружио с Томазом Парентучелијем, истакнутим хуманистом и бискупом Болоње, који му је, у једној друмској механи, прорекао да ће обојица бити папе. Успео је да врати немачку цркву у покорност Риму, а већ 1447. за папу је изабран Томазо Парентучели. Под именом Никола V, одмах је наименовао Енеју за бискупа Трста. Нови бискуп наставио је да живи на бечком двору, а бискупијом је управљао преко викара. Догађаји у Риму текли су по њега да не може боље бити. На Балкану да не може горе бити. Иако недовољно припремљен, Јован Хуњади пошао је против Турака кроз Србију и октобра 1448. претрпео тежак пораз на Косову, на месту славне битке из 1389. Српски народ опевао је тај рат, вековима понављајући изреку „прошао као Јанко на Косову“. Енеја је описао поход, приказујући детаљно прилике у Турској царевини.

Долазили му гласници из Србије

[caption id="attachment_54202" align="alignright" width="292"] Пад Цариграда – Рукопис Бертрадона де ла Брокијера[/caption]

Пошто је постао бискуп родног града, Енеја је потресно описао пад Цариграда. Прекоревао је Латине да нису довољно помогли Грке, не увиђајући да пропаст једног дела хришћанства значи пропаст и његовог другог дела. Већ у јулу 1453. јавио је из Граца да је о паду Цариграда обавештен од оних „који из Рашке код нас долазе“ („qui de Rascia ad nos veniunt“), што показује да су му долазили гласници из Србије. После пада Константиновог града, бацио се на стално проповедање крсташког рата. Причао је европској господи да Турци нападају деспота Рашке, који је јавио да ће признати власт султана, ако не добије помоћ хришћана. За то време српски посланик обијао је прагове италијанских господара и тражио помоћ. Док је Енеја држао говоре на саборима у Франкфурту, Регенсбургу у Бечком Новом Месту, муслимански ваљак с Истока млео је све пред собом. Мехмед II Освајач заузео је 1455. Ново Брдо, највећи рударски град у Србији и на целом Балканском полуострву, и цео јужни део Деспотовине.

Избегли деспот Ђурађ, по Енеји, „већ стар, у дубоким годинама“, али „достојан поштовања“, тражећи помоћ, стигао је до Беча. У Ђуру се састао с ученим фрањевачким фратром Јованом Капистраном, који га је убеђивао да пређе у католицизам. Према Енеји Силвију, Ђурађ је одговорио: „Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака„. Занимљиво је да је ове речи забележио будући папа.

О Ђурђу Бранковићу

[caption id="attachment_54203" align="alignleft" width="200"] Ђурађ Бранковић, Црква Светог Ђорђа, Топола[/caption]

Остављајући по страни чланове породица Орсини и Колона, које су дале толике папе, 1455. изабран је за римског понтифекса Шпанац Алфонс Борђа, бивши секретар напуљског краља Алфонса Арагонског. Као Каликст III, одмах је наименовао Енеју за кардинала. Увек осећајући где треба да буде, бивши царски секретар напустио је Беч и прешао у Рим. Како су у „вечни град“ и даље водили сви путеви, стигао је и српски посланик, дубровачки властелин Јуније Градић, који је живео и трговао у Смедереву. Тражио је помоћ од новог папе, али и од млетачког дужда и миланског војводе Франческа Сфорце, који је водио све замашнију источну политику и бројао своју копилад. Дошао је до тридесет. Даље није бројао.

Настављајући да и у Риму прима извештаје с Балкана, Енеја је описао хришћанску победу код Београда 1456. године. Представио је положај града и цео ток борбе. Описао је, затим, сукоб деспота Ђурђа с браћом Силађи код Београда и рањавање старог српског владара у Купинову. Том приликом одсечена су му два прста на десној руци. Пошто је заробљен, држан је у Београдској тврђави, све док се није откупио, како каже Енеја, „великом свотом злата“. Додао је да је ускоро умро, јер није могао да заустави крв из рањене руке.

[caption id="attachment_54204" align="aligncenter" width="423"] Опсада Београда 1456 – Мађарска слика из 19. века. (У средини са крстом у руци је Јован Капистран)[/caption]

Ретко је који писац XV века оставио толико података о члановима српске владарске породице и њиховим међусобним односима као Енеја Силвије Пиколомини. Знао је да су после смрти деспота Ђурђа били посвађани.

Пад Смедерева

Пропаст српске државе тешко је погодила Пија Другог. Називајући Смедерево капијом Рашке, упозорио је западни свет да се из њега лако могу напасти Угарска и Влашка.

[caption id="attachment_54205" align="aligncenter" width="572"] Пад Смедерева[/caption]

На крају, у Енејином животу дошао је пресудан тренутак: 1458. изабран је за папу. Иако је био поборник римског универзализма, биле су му стране локалне мржње, које су најжешће. Као хуманиста, писао је о браку, љубави, жени, њеној лепоти и ћуди. Био је топао човек. Чим је изабран за папу, показао је да је његова прва брига рат против Османлија. На дан свога крунисања, 3. септембра 1458, у цркви Св. Петра у Риму, одржао је говор, у коме је нагласио потребу борбе против Турака, који су поражени код Београда, али с новим војскама нападају, час Албанце, час Србе и друге хришћанске народе. Сетио се новобрдских цркава Св. Николе и Св. Марије, које је похарала султанова војска, и доделио опроштај грехова свима онима који их посете и приложе за обнову.

[caption id="attachment_54206" align="alignleft" width="249"] Краљ Стефан Томашевић[/caption]

Улажући натчовечанске напоре да организује крсташки рат, сазвао је, следеће године, „диету“ у Мантови. Домаћин је био богати маркиз Лудовико II Гонзага, код кога је већ долазио српски посланик и тражио помоћ. Пије II стигао је пре европске господе. Дошло је и босанско посланство, које је донело вест о паду Смедерева и пропасти српске државе. Та новост тешко је погодила Пија II. Називајући Смедерево „капијом“ Рашке, навео је значај његовог пристаништа, у коме има „много лађа“. Упозорио је западни свет да се из њега лако може напасти Угарска и Влашка. Како је, последњих месеци, њиме управљао босански престолонаследник Стефан Томашевић, који се оженио Јелачом (Маром) Бранковић, папа га је оптужио да је за „велику своту злата град продао“ („magno auri pondere oppidum vendidit“) Турцима. Истакао је да је хришћанству нанета „друга рана“, подразумевајући под првом пад Константиновог града. За њега је пад Смедерева био раван паду Цариграда.

Катаклизма на Балкану

Када се на „диети“ прешло на расправу о новчаним прилозима, није донета никаква одлука. Учеснике скупа није узбудио папин двочасовни ватрени говор, већ златна одела пратње војводе Франческа Сфорце и дебели волови, које су, као његов посебан дар, у сласт појели. Пошто је пала Србија, Пије II је обавештен да су мошти Св. апостола и јеванђелисте Луке пренете из Смедерева у Јајце. Касније су их поделиле Катарина, претпоследња, и Јелача (Мара), последња босанска краљица. Јелача је свој део продала Млечанима. Папа је упућивао на Балкан проповеднике крсташког рата, али они нису могли богзна шта постићи. Бринуо се о римском „хоспиталу“ „нације Словена“, посвећеном Св. Јерониму. Било је то време када је бежао силан балкански свет у Италију, подједнако „Словени“, Грци, Албанци. Катаклизма на Балкану узимала је своје жртве; са њега је одлазио ко год је могао.

[caption id="attachment_54207" align="alignright" width="144"] Стефан Томашевић клечи пред Христом, детаљ Јаков Белини, сликао 1460.[/caption]

Учени папа је увиђао које све препреке стоје на путу организовања крсташког рата. Зато је решио да учини и оно што је могло изгледати чудним. Саставио је, на прави уметнички начин, писмо за султана Мехмеда II, у коме му је предлагао да пређе у хришћанство. Напоменуо је да неће лако савладати Латине, као што је потчинио Грке, Србе, Влахе и азијске народе. Може га, међутим, учинити још славнијим једна ситница, која се налази свуда: „мало воде“ („aquae pausillum“), којом ће се покрстити. Наравно, од тога није било ништа, а већ болешљивог Пија II све више су исцрпљивале бесане ноћи, у којима је сањарио о будућем рату, сакупљању новца, војске, бродова. Остајао је, међутим, упоран. После пада Србије, највећу пажњу посветио је Босни. Стефан Томашевић, бегунац из Смедерева, постао је 1461. краљ. Пред турском ордијом, која је газила све пред собом, уверавао је папу у своје католичанство, мада Турци нису питали ко је католик а ко православан.

Тражећи помоћ, посебно се жалио на држање сељака. Писао је да Турци „обећавају свима онима који приђу на њихову страну да ће бити слободни и све их радо примају… а сељачка глава не разуме и мисли да ће та слобода вечито трајати“. Турско освајање била је исламска револуција. Западњаци су добро знали шта значи исламска, али су мању пажњу поклањали револуцији. Непосредно угрожен, босански краљ отварао им је очи. Османлије су у свакој земљи прво уништавале племство и свештенство, да обезглаве народ. Иначе, само освајање Босне било је трагично. Султан је погубио младог краља Стефана Томашевића, а његова супруга Јелача (Мара) Бранковић остала је удовица са 16 година. Трагичан свет средњега века имао је у Југоисточној Европи свој посебно тужан епилог.

Неостварени крсташки рат

Стално ослушкујући вести са Балкана, Пије II упозоравао је европску јавност да ће Турци прећи Саву и Дунав, истичући да је посебно угрожен Београд. У октобру 1463. булом је објавио да ће идуће године лично предводити крсташки рат. За зборно место крсташа одређена је Анкона, а из ње је требало да се војска пребаци у Дубровник. Како су, међутим, Дубровчани имали мировни споразум с Мехмедом II и уредно плаћали харач, одмах су се дали на посао да одбаце ратовање од својих граница. По Италији су сликали најцрњим бојама стање у своме крају. Писали су да у њиховом граду и околини влада куга и да би било најбоље започети рат из Угарске. Пије II, међутим, није попуштао. После свечане Службе Божије у цркви Св. Петра, јуна 1464. напустио је Рим. Слаб и болестан, путовао је у носиљци, барком уз Тибар. Како су крај ње већ пролазили крсташи који су се враћали кући, на сваки њихов наилазак спуштане су завесе на носиљци, да их не би приметио. Смртно болестан, донет је у Анкону. Сачекали су га преостали крсташи и тражили – дневнице. Смештен у болесничку постељу, гледао је море, којим је требало да заплови пут балканских страна. Пошто се појавила млетачка флота, принет је прозору, када је прозборио: „Све до дана данашњег недостајала ми је флота да испловим; сада ћу, међутим, ја недостајати флоти“. Издахнуо је 15. августа 1464. Његов крсташки рат пукао је као мехур од сапунице.

Енеја Силвије Пиколомини умро је у 59. години. У том животном добу умирали су у средњем веку они који су имали најбоље услове. Ма колико био велики човек, у припремању крсташког рата превидео је неколико чињеница. Пре свега, није водио довољно рачуна о огромној снази Османлијског царства. Прецењивао је свој утицај на западне владаре, кнежеве, бароне, који су, уместо рата, претпостављали уживање у све богатијем овоземаљском животу. Не значи, међутим, да је био потпуно нереалан; био је само дете свог, ренесансног, времена. Међу хуманистима италијанског Кватрочента, као што су били Пођо Брачолини, Франческо Филелфо, Николо Николи, Веспазијано Бистичи, Лоренцо Вала, Леон Батиста Алберти, Колучо Салутати, био је највећи. Амбициозан и упоран, није припадао тромом свету средњег века. Судбина му је, међутим, доделила да усклади тежак спој ренесансног духа и римског папе. У грубој стварности показао се као идеалиста, и прошао је као сви идеалисти света.

Извори за српски 15. век

Не би требало заборавити да је Енеја Силвије Пиколомини многоструко задужио српску историју. Саопштио је велики број података и спада међу најзначајније изворе за Српску деспотовину XВ века. Не треба га, међутим, идеализовати: понекад је нешто погрешио и помешао. Али, треба знати да је за многе Италијане, па и хуманисте XV века „Илирија“ или, како се тада говорило, „Скјавонија“ била и даље „терра инцогнита“. За Енеју Силвија не. Зато није чудо што је оставио трага и у српској традицији. У Илирском грбовнику, с краја XVI века, у коме су знамења појединих породица, налази се и грб породице „Пикјеломеновић“. То је грб сијенске породице Пиколомини. Како су у време настанка Грбовника прављени планови за покретање крсташког рата, у њега се добро уклапало знамење човека који је цео свој живот посветио истом циљу. Посебно је занимљиво да „Пикјеломеновић“ има своју не само латиничку већ и ћириличку варијанту. На крају, треба рећи да општи поход против Турака није могао бити изведен јер није више био у складу с духовним расположењем хришћанског света. Ратови инспирисани крсташким идеалима били су преживела ствар; крсташка идеја била је истрошена. Како у историји нема повратка, истрошене идеје не могу се обновити. Све је у историји било једном.

Предлог Магацин-а:

Шта су други писали о античким Србима

Аутор: проф. др Момчило Спремић
Извор: Политика, Расен

ђурађ бранковић, Енеја Силвије Пиколомини, Јован Хуњади, Крсташки рат, Папа Пије Други, србија, Средњовековна Србија, српство
http://www.magacinportal.org/2017/07/03/papa-pije-drugi-srbi-dragoceni-podaci-o-rasanima/