Приче из Великог рата: Проклете планине

Испаде да су боље среће били они што су уз Проклетије страдали од ових који низ планине кости остављају. Бар су љуту муку уштедели.. Тамо где је топло, суво, меко, безбедно...

- Право име наденуше.

- Коме, Радославе?

- Овим планинама Јеротије. Проклете су. Видиш ваљда?

Наставимо да газимо по залеђеној уској стази. Радетов коњ изгубио плочу па храмље. Вида набила губицу у моја леђа, тражи заветрину и клипше. Одржавам је сваког дана на по две шаке зоби што сам у Пећи купио. Морам да сачувам кобилу.

- Т-а-а-а-к! - јекну пуцањ негде иза нас.

Т-а-а-а-к! - одговори одјек и настави да се умножава по врлетима.

- Заседа? - прихвати се карабина Раде.

- Не бих рекао. Ово неком занемогао коњ ил' во па му муке прекратио а меса добавио. Нема пушкарања. Само један опалио. Ово остало је одјек.

Од када зађосмо овамо, водим рачуна да на голу земљу не легнем. Душа ми у носу, а окрећем се, пипам по мраку док тесаком не насечем жбуња, грања, било какву гомилу да направим и преко ње легнем. Ко падне, или га мрзи да спреми лежај - ујутру не устаје. Таквих смо се нагледали путујући, где смрзнути чекају ко ће се смиловати да их укопа ту где су се затекли.

Увече, на логору, кад буде ватре, у мањерци забрчем шаку пројина брашна, као за качамак али ретко, па то више попијем вруће него што попијем. Гледам да не легнем под звезде, ако не морам. Не ваља. Пред зору звезде испијају снагу из човека да га себи лакше узму.

Две заседе арнаутске смо до сада растерали. Припуцају а чим узвратимо, они бегају. Бегају ко зецови. Кад им се не узврати, то они знају да су наишли цивили. Онда се осиле и прилазе, свакојако зло чине нејачи. Са војском се не каче. Нису ради да провере шта српски војник, и овако испошћен, смрзнут и намучен још може да учини. Дражи су им цивили што не могу да се бране. Кад пристигнемо, разјуримо качаке првим плотуном. Само, нема војске уз сваку групу цивила па кад наиђеш на измрцварене лешеве жена, деце и стараца, а мораш даље, не можеш у потеру да наплатиш дуг, онда ти до неба буде криво.

Има један земљак, Мата га зову, кад их опази како извирују иза литица, легне на леђа, нанишани, и још ни једног није промашио. Тај је Мата, веле, Албанију на леђима препузао.

Ноћу камен пуца. Набијемо се један уз другог, потуримо грања и као спавамо. Ујутру се пробудиш а онај крај тебе мртав. Укочањен. Загребемо мало снег и смрзнуту земљу, у плитку раку саранимо, па као да и нисмо људи, кренемо даље и не помињемо више кога нема. Има да се пешачи до Скадра, до мора, до савезника. Прича само троши снагу.

Вида начисто пропала. Држи се на оно мало зоби и не одваја од мене. Одавно не држим узду већ руке у џеповима, а она, на корак иза. Ја лево, она лево, ја десно, она десно, станем, она стане. Све сам поскидао и побацао са ње што није нужно да носи. Карабин носим ја. И њој да буде лакше и због Арнаута. Ребра јој се броје издалека.

Каже официр да је остало још четрдесет километара до Скадра. Сваки корак је овде проклет. Силази то, изгледа, са планине и на оне који њоме ходе.

Сиђосмо са висова, ал' упадосмо у мочваре. Ноге мокре до колена. Ко се заплете и посрне, сав се скваси. Пресвлаке нема. Отежа шињел, па се укочи од хладноће и - крај му је ту негде.

Испаде да су боље среће били они што су уз Проклетије страдали од ових који низ планине кости остављају. Бар су љуту муку уштедели.

Само: живот се цакли. Сија се. И ноћу међ оним звездама под ведрим небом, у сред хладноће, прегладнео човек се нада и гори. Чува жишку кандила не би ли је некуд однео.

Тамо где је топло, суво, меко, безбедно...

До таквог места нас пут води преко Проклетија.

Води - и никако да се оконча.

(Бошко Протић, "Лептир на бајонету Јеротија Павловића", Магелан прес, Београд, 2014.)
Извор: Приче из Великог рата
Приче из Великог рата: Проклете планине

албанија, Приче из великог рата, Проклетије, Срби, србија, хероји
http://www.magacinportal.org/2016/06/03/price-iz-velikog-rata-proklete-planine/