Како је Ханс Кристијан Андерсен видео и доживео део наше земље бродећи уз Дунав…

Крајем маја 1841. године тридесетпетогодишњи Данац Ханс Кристијан Андерсен дао се на далеке путе. После успеха његовог аутобиографског романа „Импровизатор”, који се највећма темељио на путовању по Италији, решио је да се отисне даље. А у то време, такав, најегзотичнији замислив пут, значио је смуцање по земљама Оријента, најчешће Турској. Тако је и било. Касније је своје утиске и доживљаје објавио у књизи „Песников базар” издатој 1842. године у Копенхагену, а ми овде укратко преносимо делове…

Андерсен се обрео у Истанбулу. Ту је добио прилику да види оно о чему је до тада могао само да чита у бројним путописима и хроникама. На пример, дервишки обред. Опчинио га је њихов необичан кружни плес у стању мистичке екстазе. Толико, да је морао да га овековечи на цртежу. Даље га је пут водио до Атине, где је могао да се диви споменицима древне, али и савремене Грчке. У Бугарској се укрцао на брод који је пловио узводно, Дунавом, под сигурном руком капетана Марка Доброславића. Додуше, у тој руци је почесто умео да буде и бич. Андерсен је оставио запис да је капетан умео да се понаша према морнарима као према псима, Без обзира на то, обожавали су га. Деловало је као да су спремни да скачу преко палубе, само ако капетан то затражи. Путници су се зближили с Марком који је са мора некако успео да стигне до Дунава.

И тако, Дунавом, узбрдо, све до места на коме река прави границу између Бугарске и Србије. О потоњој је Андерсен пред пут читао којешта. Сада је могао лично да се увери.

Гусле као виолина

Са палубе му је изгледало да је цела земља једна велика храстова шума. Срби обожавају дрвеће. Говорили су, ко год исече дрво, као да је убио човека. А чуо је и да људи више цене дрвеће од жена. Оних жена које су увек на дну друштвене лествице, које остају у кућама, чекају мужеве да се врате из шуме или из војевања. Оних које увек седе на дну софре. Тако је било у сељачкој колиби, исто као и у принчевској палати, по Андерсену, односно кнежевом конаку.
Са палубе је видео граничне карауле. На влашкој страни биле су кућице од блата, без прозора. На бугарској обали, црна кућа од камена Андерсена је подсетила на трап за кромпир, само на површини. А на српској, лепа кућица са црвеним кровом. Војник, граничар, деловао му је као пола војник, пола чобанин.

Док је посматрао граничара и земљу иза његових леђа, сетио се српских песама. Деловало му је да су песме на уснама народа бројне као лишће у шуми. Оној шуми коју Срби толико воле, као што Швајцарци воле планине. Као што Данци воле море. Чак и књаз Милош депутације прима искључиво под крошњом дрвета. За Србе је дрво и палата правде! Младенци се венчавају под њим. А кад загусти, дрво такође учествује у борби против непријатеља, попут каквог дива. Није да је један Турчин нестао у шумама, да га више никад не нађу. Андерсен је Србију упоредио са зеленом граном на османском стаблу. Само што је та грана била све зеленија, а дрво све трулије. Није далеко дан када ће грана отпасти и пустити сопствено корење. И постати можда најлепше дрво у Европи.

На брод се укрцала и нека девојка, Српкиња. Нагнута над оградом, издвојена од остатка друштва, нешто је тихо певушила. Андерсен је замолио неког да му преведе песму, да би добио објашњење да је непреводиво, а девојка опева чежњу за младићем који је негде далеко. Објашњавају му да је књаз Милош годинама уназад издао наређење да се скупљају народне песме. А у српским кућама, где почесто живи више нараштаја, али под паском старешине, кога бирају међу собом, обавезна је и виолина. Биће да су у питању ипак биле гусле. Поготово кад је написао да свако мало неко дохвати ту „виолину” и опева херојско доба српске прошлости. Доба Стефана Душана, Корбелица, како је Андерсен разумео Обилића, и Јанка Хуњадија.

Сараори, бурлаци са Дунава

Следећег јутра прошли су поред турске тврђаве Фетислам. Тврђава му делује некако јадно, полуобрушена кула, с турском посадом која седи на бедемима и пуши. Дим дувана вије се као да се нешто запалило. А после Фетислама, данас Кладово, или Глађово, како га Андерсен зове. Ту се путници и роба прекрцавају на мањи брод, јер је пред њима можда најопаснији део Дунава, Гвоздена врата. Јаке струје и вирови чине овај део водотока практично немогућим за пловидбу. Многи су бродови и разна пловила нестали у ковитлацу и сада спавају на дну моћне реке.

Капетан је стајао на прамцу бродића који је уз струју вукло педесетак Срба. Све са конопцима и челичним ланцима преко рамена, пртили су неком стазицом на обали и вукли брод. Кад би се стаза сузила толико да људска нога није могла да прође, а камоли да вуче брод, ниоткуда су се створили чамчићи. Сада би се они који су вукли брод претворили у веслаче. Конопци везани око појаса, они веслају из све снаге, а брод лагано узводно. Андерсен се дивио вештини сараора, како су се називали ови тегљачи. Вешто су у малим чамцима избегавали вирове и опасна места. Онда би у тренутку искочили на обалу и опет дохватили конопце.

Оцеубиство на обали

И коначно, Земун. А с друге стране, Београд. Пристали су у рану зору. Андерсен је видео да је земљиште у околини равно, а на некој ливади према Београду стражарнице. Подигнуте на коље. За сваки случај, ако Дунав нарасте. Иза њих се назирао Београд, окупан јутарњим сунцем. Тврђава, са џамијом, стоји наврх обале. Град се спушта на Дунав и Саву, док је с друге стране шума. Опет шума. Посебно се истичу минарети чак четрнаест џамија. Објаснили су му да је један део града и даље турски, док се Срби држе у другом. И не мешају се. Од свега, Турцима је остала само тврђава.

Сетио се да је ту страдао и колега му песник, Рига од Фере. Сетио се његове смрти, када су га Турци пресекли надвоје. На истој тој тврђави, 1815. године, на колац је набијено 630 Срба. Оних који су се предали, уз обећање да ће бити поштеђени. Један од мученика поживео је седам дана.

Испод тврђаве, кула, Небојша. Андерсен је дао и значење речи, „не бој се”. Готово да је могао да осети мрачну историју ове куле са које су тела погубљених бацана у реку. И са даљине, из Земуна, песник је осетио као да га кула дави. А онда му је поглед опет скренуо на шуме.

Баш оне кроз које је бежао Црни Ђорђе, потоњи први устаник Србије. У пратњи остарелог оца Петронија избили су на обалу. Син је хтео да пређу Саву и спасу се у Аустрији, док отац ни по коју цену није хтео да остави родну груду. Па ако треба да се гине, да гину на својој земљи. Молио је сина, преклињао, иако је овај хтео да га стави на кркаче и преплива реку. Ђорђе се ломио између синовске послушности и слободе. Тада су из близине одјекнули урлици Турака и Босанаца. Старац ни по цену живота није хтео преко, па је син тражио благослов. Отац је раздрљио кошуљу, истурио груди. Син је пуцао право у срце. Да Турци не скрнаве леш, оца је бацио у реку и препливао на другу страну. Андерсену се чинило да таласи још причају о овоме, а шума само потврђује.

Новац пропран у сирћету

Између Земуна и Саве налазила се пољана, баш пред Београдом. Ту је била нека врста пијаце. Нека врста, зато што два реда палисада и ровова, један наспрам другог, купце одвајају од продаваца. Аустријска стража, са све официрима, шета кроз овај ров и надгледа да случајно не дође до додира. Да турска роба прође кроз обавезан карантин, а новац, пре него што се прими на аустријској страни, обавезно буде пропран у сирћету. Продавци и купци се довикују, иако се не разумеју. Нема везе, ту су руке и ноге, као и код свих „полиглота”. А и говор новца је универзалан. Стока, која би доспела на пијацу, и тамо била понуђена на продају, нагони се у реку. Кад се тамо опере, сматра се да је и зараза опрана.

На Дунаву се, примећује Андерсен, налазе и редови речних бродића. Привезани уз саму обалу, сваки од њих подсећа на Нојеву барку. Дугачки, уски и са кућом. Па да, то су пловеће куће. Тако привезани, сачињавају пловећу улицу. А та улица је у бојама: на једном бродићу су лавови, јаркоцрвени. На другом, опет, зелени змајеви са златним крунама на главама. Остале су углавном осликане разним свецима. А кад би та пловећа кућа требало да се извезе на реку, то је био призор своје врсте. Двадесетак људи седа на кров, потегну конопац везан за ленгер бачен подаље, према средини реке, и вуку из све снаге. Напредују брзином пужа, гледајући да не слупају комшије. Па ко успе. Андерсена и сапутнике последњег дана у Земуну задесио је пљусак. Из ведра неба, наравно. Ипак, брзо се појавило сунце. Све је било поново обасјано, таласи Дунава и Саве, Београд и његови минарети.

Ту је Андерсен последњи пут чуо далеке гласове хоџа. Последњи пут је видео српске шуме. Кад се сутрадан испео на палубу, ничега од тога није било. Београд му је пожелео срећан пут...

Извор: Политикин забавник
Како је Ханс Кристијан Андерсен видео и доживео део наше земље бродећи уз Дунав…

занимљивости, историја, Срби, србија, Ханс Кристијан Андерсен
http://www.magacinportal.org/2016/08/10/kako-je-hans-kristijan-andersen-video-doziveo-deo-nase-zemlje-brodeci-uz-dunav/