Приче из Великог рата: Стара Циганка

Кроз мрак су јасније блеснуле и лепше засветлеле многобројне ватрице, а око њих се шћућуриле гомилице рођака, другова и пријатеља. Седе, разговарају, жале се, већином на глад и слабу обућу; негде добровољац - подофицир из аустријске војске препричава своје доживљаје са рускога или нашег фронта; неки каплар, Јужносрбијанац прича о нашим четницима и бугарским комитама; неког задиркују па се смеју и шале док им је било до шале...

Наравно, и данас је морало бити оних јунака које глас истера из реда, као вука из горе, па се сад и њему смеју шта му се десило. Тако и Милован Перић прича:

- Пошли смо, вели, даље на Ушће. Од неко добра поче се осећати умор. Али је још горе што нас још од јутрос мучи глад. Нас неколико другова договоримо се да умакнемо, да штогод потражимо за храну. Таман се одвојисмо, док ето ти једне старе Циганке, са великом црном торбуљачом о рамену. Силази путањом из села где је и сама просила. Неко рече "Ено Циганке! Она сигурно има хлеба. Напросила је у селу. Сад ћу да је питам." Ми му се присмејасмо: "Зар још од циганке да тражимо хлеба и да једемо из циганске торбе?" Неки рекоше: "оре, само кад би нам дала!" - "Да тражимо!" И један се упути пред Циганку.

- Баба! Шта то носиш у торби? Да ли имаш хлеба?

- Па имам нешто - сине!

- А би ли нам, бако, продала мало?

- За продају немам, сине, рече бака и стаде да скида ону њену торбу, па је спусти на земљу.

Ми се сви начетисмо око ње. Циганка отвори торбу и поче из ње вадити комаде хлеба. Ми, онако гладни, очима бисмо појели онај хлеб. Нико више не мари нити се гади што је из циганске торбе. Ова ти добра бака узе ломити један комад па једно парче једном, друго другом и тако нам издели четири пет комада. Узех и ја парче и не мислећи више на циганску торбу. Сад је узесмо питати сваки за своје парче проје колико да јој платимо. А бака слеже раменима и рече:

- Па, децо, шта да кошта? И ја сам испросила од добрих жена и људи и нисам платила, па нећу ни ја вама да наплатим. Види мајка да сте гладни!

- Ми, бако, јесмо гладни. Но ти узми за свој труд - рекох ја и пружих јој један грош за своје парче.

- Неће мајка, неће! - рече бака, и узе пртити своју торбу. Ми јој захвалисмо и одосмо. Кад одмакосмо од баке, поче између нас смех, шала и задиркивање како смо узели и јели хлеб из прљаве циганске торбе, из које код куће не бисмо нипошто ништа окусили. А у истини ми смо били захвални овој доброј старици и дивили смо се њеној доброј души и милостивом срцу...

(Владимир Ј. Радојевић и Добросав Ј. Миленковић, "Пропаст српских регрута", Прометеј, Нови Сад, 2016.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, Срби, страдање
http://www.magacinportal.org/2017/08/01/price-iz-velikog-rata-stara-ciganka/