Ненад Благојевић: Ко сме, тај може

Почело се полако са убацивањем малих српских чета на просторе насељене српским становништвом у распадајућој али још увек турској царевини. Показујући да ко сме, тај и може. Борили смо се за оно што је наше увек без компромиса.

Наравно да запад увек примети како српски народ нема баш пријатељски став ка њима. То сигурно није изненађујуче, изненађење је лицемерје са којим западњаци изражавају зачуђеност тиме. Покушавају упорно да прикажу како они не разумеју зашто је то тако. Да би променили став једног искреног и надасве добронамерног народа они упорно иду преко оних за које су сигурни да је најлакше. Преко оних који своје мишљење креирају по личном интересу а не истини, части, чојству и интересу свога народа. Управо преко оних чије је једино занимање у животу било и остало – политичар.

То су оне особе које од завршетка свог школовања, које је такође углавном дискутабилно се као и сваки социјални случај налазе на грбачи народа. Управо такви су за повећање своје „социјале“ спремни на све, моралне препреке за њих не постоје. Када је у питању њихов лични интерес и позиција заборављају претке, одричу се свог народа, без проблема мењају своју свест, ако су је уопште и имали. Прихватају туђе „вредности“ а оне праве свог народа називају митовима…

На тренутке, употребљавајући све што им је напредак цивилизације омогућио они и постижу по неки успех. Користећи медије, полуге политике и власти успевају на моменат да заведу и збуне поштеног човека. Али тај човек ипак за разлику од ових „социјалних случајева“ који све заснивају на личним интересима има и свест и савест. Када се тргне из те њихове мантре коју су заједно са свесрдном помоћи запада осмислили прави Србин се брзо враћа на онај једини исправни пут, светосавски.

Запад би већ једном морао да схвати да решење није у покушајима да промене свест светосавског народа, већ да измене себе и престану да буду лицемери. Морају да схвате да није суштина да српску херојску и часну прошлост називају митом, већ да у својој будућности и они учине нешто на шта би напокон њихови потомци могли да буду поносни. Док то не ураде сметаће им стално истина, а једна од њих је и она која нам је крајем XIX и почетком XX века омогућила опстанак. Та истина је онај „мит“ о четовању који западу тако смета.

Док смо ми четовали бранећи се од зликоваца и злочина, ослобађајући српске територије од окупације и терора они су се бавили својим империјалистичким тежњама. Данас када требају да својим потомцима нешто испричају немају ништа на шта би са људске стране били поносни. Да би сакрили своју нечасну прошлост, историју народа који нема мрље називају митом. Ако мисле да ће им то олакшати савест или их учинити бољим грдно су се преварили. За то ће им свакако требати много више од пуког скривања. За своја злодела, тежње и планове користили су увек и оне народе са већ доказаним злочиначким менталитетом. Једног од најпоузданијих савезника у чињењу сваког зла налазили су увек у Бугарима.

Тако је било и у последњој деценији XIX века. Уз западну подршку осмислили су великобугарски идеолози да ученике солунске учитељске школе шаљу на пету годину у Софију. Ту су уз стручне предмете савладавали и основе пропагандног рада са народом. Потом би ти новосвршени учитељи служили кадровски рок у школи резервних официра,што није представљало проблем јер су у међувремену добијали бугарско држављанство. Тако, сада већ потпуно припремљени као добровољни кандидати, слани су у европски део отоманске царевине, међу хришћане, Грке и Србе.

Док су на терену слаткоречиво причали о потреби борбе за „македонску независност“ и ослобођење од Отомана, имали су уствари на уму потпуно друге идеје. Једино што су заиста радили је да су повели немилосрдни обрачун са српским и грчким учитељима и свештеницима. Притом не нападајући ни отоманске окупаторе, али ни арбанашке злотворе, који су и даље неометано спроводили терор и опет гле чуда над светосавцима.

„Невоља је било и биваће. Околности не зависе увек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди то само зависи од нас.“

Патријарх Павле

Грчке и српске самоорганизоване чете, трпеле су нажалост поразе од ових самозваних „македонских комита“ наоружаних аустроугарским пушкама. Отоманска жандармерија, те шиптарски сеоски башибозуци, које је наоружала отоманска власт су били на истом задатку као и „комите“ које су заједно са бугарском војском убијали српске и грчке борце за слободу. Слабије опремљени и наоружани, српски борци на терену нису могли без помоћи матичне државе.

Нажалост нешто слично садашњој политици Србија је и тада слепо и покорнички слушала европске саветнике. Оне који су се одувек бринули само за своје империјалистичке циљеве. Оне који су док су наоружавали српске непријатеље убеђивали Србију да не сме да се меша у унутрашње проблеме суверене државе. Иако се та „суверена“ држава која се видно распадала налазила на етничком и историјском српском простору. Отомани су одавно већ били начети бројним устанцима и сукобљеним реформистима, а једину последичну штету као и увек трпели су хришћани у тој царевини. Често се у списима са отоманских судских процеса тог времена могао прочитати закључак: „„Бејаз домуз, кара домуз, епси бир“ (Бела свиња, црна свиња, једно исто)“. Турцима је свакако ишла у корист свака размирица и раздор између егзархиста и Срба. (1)

Низ убистава у последњој деценији XIX века, попримио је јасан облик планског уништавања свештеника и учитеља, као носиоца националног рада на терену. Бугарашки елементи сачинили су листу приоритета за ликвидације како би жељено уништење свега српског сигурно и било спроведено. Одавно је већ постало видљиво и јасно да без стручне помоћи квалификованих војника, неће бити могуће организовати квалитетан отпор. Није се смело на то још дуго чекати јер терор над српским живљем који су организовано спроводили Бугари уз помоћ башибозука и одобравање отомана одавно је постао неиздржив.

„По селима још мање заштићеним убијало се са више свирепости а тање припрема и скривања. Сељаци нису били нигде сигурни, ни у дворишту, ни у кући, ни на путу, ни на раду. Свуда су гинули.

Цветан Јаћимовић, првак српски из Ветернице, једне зимске вечери није се вратио својој кући, а ујутру од Цветана, паметног здравог и веселог човека остало је само исечено тело које је један поплашени сељак донео заједно са бугарском поруком у село.

Поп Никола из Стојакова, желео је да му син сврши српску гимназију у Солуну и тамо га је послао, незаплашен претњама од стране комитета бугарског. У лето 1898 младић се вратио кући и његове ферије биле су свршетак његовог живота. Заклали су га када је усамљен лутао по њивама, још дете, жељан да напуни очи сликама свога родног краја.

Још и данас се памти историја три прекинута живота: Деда Кола из Мајданли, Ристе Стојановића из Берислава и поп Јована из Патороза, који су истога лета својим нестанком ослабили са три снаге спонтану одбрану јужне Србије.

Увек је још свеж гроб игумана Хаџи-Језекиља и окићен црвеним ружама у дворишту манастира Лешка, у који су спуштени остаци његови пре 20 година, после страшног мучеништва. Усмрћен је многобројним ударцима каме а потом разнет на оштрицама у селу Лешку, на подножју његовог манастира и његовог дела, у сред подне пред уплаканим очима и јецајима сељака којима је био добротвор, заштитник и старатељ…“ (1)

Зато је било крајње време да се поново поступа по приручнику пензионисаног професора српске војне академије Матије Бана. Књижица коју је написао један од најученијих и најобразованијих Срба тог времена. Нажалост данас многи ни не знају да део Београда, Баново брдо управо по њему и носи име и да ни он није био никакав „мит“, мада би властодршци тако волели да нас у то убеде. Не Матија је био Србин рођен 1818 године. у Петровом Селу надомак Дубровника. Као и већина српских породица са простора тадашње Далмације и његова је била римо-католичке вероисповести али без икаквих заблуда о свом српском пореклу.

Овај професор Лицеје, политичар, писац, дипломата и члан Српске краљевске академије наука је још 1848 године за потребе Грбаљских устаника у Хазбуршкој монархији написао приручник „Правила о четничкој војни“. Ова књижица у којој су изнесени примери из претходних ослободилачких ратова али и из ратних искустава кроз историју била је незаобилазна литература четовања. Овај ће припручник постати скоро обавезна литература питомаца војне академије и подофицирске школе. Садржала је форме изналажења практичних решења за сваку евентуалну ситуацију герилског рата у малим формацијама. (2)

Матија Бан је тако први издао практични приручник о специјалним јединицама. Наравно његова намена је била искључиво вођење ослободилачке борбе против окупатора. Управо то је и чинило основну разлику од сличних касније издаваних западних приручника чији циљ је увек био поробљавање туђих народа и земаља! Тако конципирана новина, пленила је питомце који самоиницијативно почињу да детаљно изучавају све дисциплине које могу квалитетно унапредити овакав вид рада на терену.

Национална идеја ослобођења Јужне и Старе Србије која никад није замрла у српској души морала је да из неоружане се развије у организовану оружану борбу. „Правила о четночкој војни“ био је управо прави и већ доказани пут. Почело се полако са убацивањем малих српских чета на просторе насељене српским становништвом у распадајућој али још увек турској царевини. Показујући да ко сме, тај и може. Борили смо се за оно што је наше увек без компромиса. То нам није гарантовало да ћемо у свакој бици однети победу, али је то увек био предуслов за добијење коначног рата. Наравно увек смо се трудели да сва борба и четовање остану у границама борбе за слободу. Водећи увек рачуна о части и чојству српског војника.

„Тајна нашег спасења зависи од тога какав смо траг оставили у животу људи с којима смо долазили у додир. Да ли смо их рањавали или исцељивали.“

Св. Јован Златоусти

Управно та часна српска историја њима данас и смета. Смета им тај „мит“ зато што знају да је он део нас, да увек живи у нама. Знају и да смо увек спремни да га поновимо показујући им и доказујући да светосавска душа и даље живи. Зато су се одувек трудили да спрече истину о томе, чинили су све да Србима одузму тај део слободарске душе.

Знамо како су то већ на неки начин успели са комитама, који данас у српском срцу буде страшна сећања на ВМРО, Бугарску егзархију и бугарске комите који су само чинили злочине над српским становништвом. Исто су то успели и са устаницима односно усташама, српским именом којим су се прво користили правдољубиви српски устаници за слободу у Херцеговини. Да би на крају то име немајући своје, а и како би имали своје кад немају ни свој језик, преузели најмонструознији злочинци, хрватске усташе.

Гледао је запад помажући све антисрпско и учествујући у прављењу разних терористичких и злочиначких организација и група да им даје имена српских родољубивих и патриотских организација.

Тиме су крволоци добијали српска имена, али то је било и једино и последње што су могли имати слично са светосавцима. Ипак тиме никад нису могли да угуше ону патриотску, родољубиву и слободарску душу Србинову. Никад и ништа не може да умањи, измени, заустави ону искрену Србинову љубав ка Отаџбини.

Могу се откидати, отимати, окупирати делови мајке Србије, али ће они кад тад док је Срба бити поново оно што једино могу бити и оно што исконски јесу – Србија. Могу се слаби покатоличити, неверни потурчити, могу данас лакоми да верују у новац и моћ, али ће ипак морати на крају да буду свесни какав крст остављају својим потомцима. Прошлост им јасно показује да потомци таквих или постају изопачени злочинци или свесни срамоте које су им преци оставили проводе живот без среће, стидећи се.

Могу они да настављају да причају о себи бајке а да истину о нама зову митом, мораће само на том путу да науче да човек није оно што о себи прича већ оно што му дела показују. Светосавци су одувек радили оно што је исправно. Често нам то није доносило срећу али нас је зато чинило великим. Ту величину коју су својом крвљу стекли наши преци им не дамо, они су смели зато су и могли. На нама остаје да у себи поново пробудимо уснулу смелост и поново покажемо шта све можемо.

Предлог Магацин-а:

Сакупи се једна чета мала…
Зашто српски четници и војводе носе арнаутску ношњу?
Мајор и војвода Војислав Танкосић (1880‐1915) ‐ венчан Србијом и смрћу
Доктрина српских Комита актуелна је и данас

Извор: Фонд Стратешке Културе
_______________

1. „Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.45,46,47)


2. srbin.info/2013/10/08/kada-su-nastali-ter1mini-cetnik-i-ustasa/

 

Великобугарски идеолози, ВМРО, запад, србија, четници
http://www.magacinportal.org/2017/08/29/nenad-blagojevic-ko-sme-taj-moze/