Приче из Великог рата: На крају Отаџбине

Пред нама је бескрајна равница. Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру. У даљини негде штрчи минаре, а још даље, виде се дивље планине у плавкастој измаглици дана...


Косово поље...

Сузама је заливено, песмама је опевано. Мужевна стремљења небројених генерација су кроз столећа била усредсређена на њега. Тешка трагедија понирала је у душе, преносила се с колена на колено кроз небројене деценије, као неко вечно страдање, свето и узвишено као религија. Дах побожне осећајности и фанатичан занос би обујмио млада срца при помисли на тужно Косово. Оно је неодољиво спајало мисли као неки узвишени култ и постало света замисао целе једне нације...

Године хиљаду деветсто дванаесте љубили су ратници свету земљу. Косово је ослобођено од неверника. Вековни сан је остварен.

А само три године доцније...

На путу ка Голготи вукла се изнурена војска српска. Непрегледна колона пешадије, артиљерије, коморе и избеглица, гамизала је лагано преко Косова, носећи собом тугу и очај поробљене земље своје. Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице. Стоје на путу, распитују се за своје команде. Сматрају да им је команда њихова, у општем метежу и хаосу, једино уточиште, те да се тамо свију, немоћни и болесни.

На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови крви. Лутао је да би нас нашао.
На путу сусретосмо и заробљенике, који се крећу сами, без спроводника, у супротном правцу. По исцепаној одећи и жалосном изгледу они се мало разликују од војске која их је некада заробила. Глад и тешки ратни напори потпуно су нас изједначили, па чак као да нас је општа нево ља и приближила једне другим.

Прошли смо поред оронулих зидова Вучитрна. Она једна улица закрчена од кола и народа. Из многих кола вире главе жена и деце. Или су се избеглице размилеле по вароши и купе остатке хране. А магацини отворени. Војници, заједно са заробљеницима, развлаче џакове са храном на све стране. Неки продају брашно мештанима. Муслимани нуде новац војницима за оружје.

Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом.

Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин.

Пред вече стигосмо у неко село испред Митровице. Ноћ је била хладна. Кроз пушкарнице својих кула гледали су нас злурадо Арнаути.

Седимо поред ватре, а Лука нешто рачуна на прсте.

Прошло је равно пет стотина двадесет и шест година, када је разбијена војска на Косову бежала исто као и ми сада.

Разговарамо о свом безизлазном положају. Још један дан марша па смо на граници. Куда ћемо после?...

Требало је да их сачекамо на Косову, и нека се историја још једном понови — каже потпоручник Живадин.

Нашто да гине народ, кад сутра навече иначе морамо да положимо оружје. Даље немамо куд! — додаде капетан Душан.

Баш зато! — брани своје гледиште Живадин. — Нека то буде на витешки начин, а не као неке бабе.

А теби је мило да погинеш на Пољу Косову! — упаде подругљиво Лука. — Не верујем!

Вала, ако будемо морали на граници да положимо оружје, ја одох...

Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење...

Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин.
Потпуковник Петар заћута. Онда се наслони лактовима на колено, и укрсти прсте. Гледајући у ватру, настави тихим гласом:

Земљу смо изгубили... То можемо објаснити неком „вишом силом“... Али ако уљудност изгубимо, онда тек настаје највећа опасност — и потпуковник Петар климну замишљено главом.

Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде:

Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите. Ја се извињавам. Али... молим вас, још од Преполца причају о одлучној бици на Пољу Косову... А куда ћемо сада?

Ех, причају... Причају војници, причају коморџије и сви они који не увиђају да данашње ратовање није исто што и ратовање пре пет стотина година. Онда су се тукле масе, а данас стратегија зна и за брзе обухватне маршеве, па би нас као мишеве похватали на Пољу Косову... А зашто?... Да би се поновила историја. Али таквим подухватом ми бисмо само компромитовали прошлост... Нама је данас потребно да сачувамо живу силу.

Добро, господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом?

У албанске планине... а после видећемо.

(Стеван Јаковљевић, "Српска трилогија", Просвета, Београд, 1980.)
Извор: Приче из Великог рата

албанска голгота, велики рат, историја, отаџбина, Срби, србија
http://www.magacinportal.org/2017/09/11/price-iz-velikog-rata-na-kraju-otadzbine-2/
Приче из Великог рата: На крају Отаџбине Приче из Великог рата: На крају Отаџбине Reviewed by Гладиус on септембар 11, 2017 Rating: 5

Нема коментара:

Омогућава Blogger.