Приче из Великог рата: Дечачки логор

А невоље су се низале, живот је био све тежи за нас. Ускоро је и Љуба настрадао. Ишао је да баку нешто послуша и како се неки Немац, носећи балон топле кафе, оклизнуо и пао, а балон разбио и кафа просула, застао је и он са пролазницима да види.

У том га је стражар зграбио за раме и отерао у кварт, а истог дана одатле је са неколико дечака пребачен у Логор за беспризорне на Бањици. Шест месеци је тамо провео и веома се намучио. Прво су дечаци од 8 до 14 година тешким чекићем туцали камен за насипање друма, а после су ишли да косе окупаторске сејане коприве, које су израсле скоро више од метра и по, од њих се правила тканина за одећу. Сва су деца била тешко ожарена од коприва по лицу, рукама... И како никакав лек нису добијали за то, нове ране су на незарасле ницале, те се деца тешко искраставила, нека од настале инфекције и помрла.

Ускоро после тога, обавестили су сву децу да могу да се јаве ко жели да учи основну школу или неки занат. Љуба се јавио да учи први разред гимназије, јер је основну школу са одличним успехом завршио пре рата. Тумач се слатко смејао, јер гимназије нису постојале али се десило да је Љуба са још неким, старијим од њега, који су исто завршили основну школу, ту постао ученик првог разреда гимназије. Е, онда је све било лакше и боље. Редовно је ишао на часове и како је он био веома добро, кротко, послушно и пажљиво дете, пао је као такав у очи учитељу, васпитачима и стражарима, па га нису оптерећивали тешким радом, сем помагања у трпезарији и остављали су га да учи кад хоће. "Та, и тако он једини и хоће, други су забушанти..."

Сваког четвртка и недеље од 2 до 4 по подне била је дозвољена посета родбине. У логору су испод дрвећа на трави били укопани столови и клупе. Таква је била и Љубина школа. Бака је увек успевала, поред наше немаштине и гладовања, да спреми нешто за јело нашем прождрвљивку, такав је изгледао поред малих Банета и Рате, а нарочито мене, мршаве и маљаве, поготову што је био здраво дете.

И то је било узбудљиво али и мучно, требало је пешачити тамо и натраг. Он је сиромах близу ограде од бодљикавих жица, чежњиво и нестрпљиво чекао да наиђемо. А у току посете стално је питао, гледајући бодљикаве жице: "Шта ће бити са мном? Да ли ћу бити ослобођен и када?" Бака га је уверавала: "Стално идем од немила до недрага, и код родбине и пријатеља који су некада нешто значили, али још нема ништа, сем обећања да ће бити..." Тек кад је теткина другарица, Ружа Васић, која је радила као чиновник у војној станици за прихватање војних јединица које су пролазиле кроз Београд, лично предала молбу немачком команданту Београда, он је потписао акт о Љубином ослобођењу из логора.

Љуба је био пресрећан, и ми сви што је са нама код куће. Али му је то искуство улило силан страх, па није смео ни да изађе на улицу, ни стане крај наше куће или ограде, уз капију, и кад није било на видику немачког стражара...

(Радмила Савић, "Деца у вртлогу рата 1914-1918", Дечје новине, Горњи Милановац, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата
Приче из Великог рата: Дечачки логор

велики рат, деца, логор, србија
http://www.magacinportal.org/2016/11/21/price-iz-velikog-rata-decacki-logor/